Cede se polako poslednji dani leta, godišnjeg doba koje najbrže prođe. Sanjaću duge sunčane dane dok ih oplakuju teške jesenje kiše. Čeznuću za vrelim noćima dok zima grebe po prozoru. Tek s proleća ću uzdrhtalo čekati mirise leta i poj zrikavaca. Kad priroda zamire, i ja sa njom, čini mi se da ni proleće neću dočekati. Znam da je to samo tuga za nečim što je nepovratno otišlo, ali imam posle ovih maratonskih krugova oko Sunca pravo da budem i pomalo tužna.
Noć u samotnom oktobru, Roger Zalazny
To je roman pun ljubavi, privrženosti, poštenja, poštovanja, tuge i iščekivanja. Ima tu i svega ostalog, ali ovog najviše. Nije to samo zato što se događaji u tom samotnom oktobru nižu kroz pripovedanje psa i što su najvažniji likovi životinje koje imaju ljudska bića za pratioce. Ni zbog toga što sve vrca od magije života, i lepog i strašnog. Možda moja duša vidi drugačije, ali joj verujem, i dušu i srce usklađujem sa snovima koji mi jedino ostadoše jer u ovoj strašnoj javi strah me je da se jutrom budim.
Seoski letopisi
Brčkaju se noge vrba dok Sava češe i golica obale, voda neusporivo teče, valja se i tiho brboće. Ponekad, leti, mirna površina zavarava oko ali je uglavnom namreškana talasima koji preskaču jedni druge i hrle ka velikoj tamnoj masi Dunava.
Sa Savom za leđima a Cerom ispred očiju svako svanuće me razapinje beskrajom šavova za Univerzum kojem pripadam.
Osama je put kojim idem. Razumevanje ljudskih činjenja često mi je neshvatljivo a malo je ljudi koje susrećem da nam pogled ide u istom pravcu. Od neusaglašenosti do sukoba, razmak je kratak. Samoća me štiti, ne potpuno, ali dovoljno da neozleđena krčim stazu u završnim krugovima, da se povučem ukoliko mi se učini da sam ugrožena.
Teško je sačuvati privatnost u selu. Selo je živ organizam koji pulsira u ritmu trenutnih preokupacija. Pridošlica je pod budnim nadzorom. Ne može da promakne ništa, pa ni ono što se dešava unutar ograde, često i unutar zidova. Ovde svi znaju svoje i tuđe poreklo do nekoliko generacija unazad, posebno za porodice čiji su koreni duboko.
Možda će, ukoliko opstane ovaj dnevnik, neko pročitati sa interesovanjem beleške koje u povremenom stanju nesanjarenja urezujem u nestvarni prostor mreža povezanih ljudskom radoznalošću. A možda će i nestati kao mehur od sapunice ako se Sunce naljuti. Kako god, ja ću udovoljiti onom početnom porivu čovečnosti da se iskaže, prikaže i dokaže makar kroz priče o jednom životu koji je kao bajka, u svim segmentima, koja još traje i nadam se da će i završetak biti bajkovit. Za sada sam u nizu poduhvata i zadataka koji iziskuju miran um i snažno telo, a ja nemam više ni jedno ni drugo u tom obliku.
A voda i dalje guli obale i oblikuje ih, nasumično i neplanski, dok se senka udaljene planine povremeno zaplavi kad se Sunce naljuti i razdere oblake ovde gde je izmaglica kulisa a vetar u granama na obali hor koji prati veliku predstavu o životu na selu.