Seoski letopisi

Klela je u sebi noć, koprivu i recept iz bakine knjige. Bauljala je kroz visoke trave pod tankim snopom baterijske lampe koju je držala u zubima. „U ponoć, kad je mesec mlad i stidljiv, ubrati tri lista mlade koprive i tri lista stare. Sve to raditi u tišini.“
Do ožarene guzice u tišini. Brideo joj je svaki delić kože. Kažu: dobro za cirkulaciju. Jebeš ga.

Na mapi je obeležila mesta uzdahnuvši zbog celonoćnje vožnje koja je čeka. Sačekala je da se grad ušuška u noć i odvezla do prvog izvora. Uzela je vodu i poželela da je niko ne zaustavi do kuće. Nije imala sreće. Bez obzira na korektnu vožnju patrola saobraćajaca je zaustavila. Progutala je gutljaj dragocene vode proklinjući i njih i zlu sreću i posle obavljene kontrole produžila ka drugom izvoru. Do jutra je obišla svih devet izvora, neke i po dva puta — bilo zbog policijskih kontrola, naglog kočenja, rupa na drumu ili komšija koje je susretala — jer bi se desilo da proguta dragoceni gutljaj koji je morala u ustima da odnese. Tako je baka napisala u receptu. „Devet noći, sa devet izvora po gutljaj vode doneti u ustima i ispljunuti u posudu pre nego što se doda novi sastojak“. Dodala je u posudu prepucijum mrtvorođenčeta, zevnula i otišla da spava.

Vozeći pustim drumom ka gradu prisećala se redosleda sastojaka u receptu. Sve ostale je nabavila — osim jednog: nokat sa malog prsta leve ruke mrtvaca nastradalog od ruke žene za vreme ljubavnog vrhunca. I za to neće biti potreban poseban ritual. Bar tako ne piše.
Najviše su je namučile male beštije. Sasušena krila slepog miša. Žgadiju nije lako uloviti a i sam proces sušenja dugo traje. Dobro je da ima mikrotalasnu.

Stigavši kući prvo je proverila e-mail. Le Prince, tako se predstavljao, potvrdio je dolazak, za petnaest dana. Dovoljno vremena da sve pripremi. Mučile su je povremene ograničenja struje a napitak bi trebalo da se krčka neprekidno devet dana. Svaki dan se dodaje po jedan sastojak.

Raširila je belu svilenu maramu preko površine stola ne dozvolivši da se pojavi i jedan nabor. Na sredinu spusti masivnu posudu pečenu od najfinije gline okovanu bakrom. Iz kaveza izvadi uplašenu grlicu kojoj je srce lupetalo kao pokvarena štoperica, poljubi je i zavrnu joj šiju. Oštrim sečivom zareza joj grkljan ne odvajajući glavu i pusti da krv iscuri u posudu. I tako devet grlica. Ni jedna kap ne pade na belu svilu. I to je bilo dobro.
Činiju je pažljivo podigla, prenela na već zagrejanu ploču i promrmljala: u tebe se pouzdam. Pojačaće temperaturu na kratko samo kad bude dodavala nove sastojke.
Noć bledi i najavljuje dan. Ona povlači zastore i kuhinja tone u mrak. I tako će biti sledećih devet dana dok napitak, glavni začin, ukrčkan sa devet sastojaka, ne bude gotov.
Iz staklene teglice izbrojala je sedam cvetova „vatrenke“ i ubacila u gustu krv koja se pušila.

Dan je došao i prošao. Stajala je kraj prozora pozdravljajući zvezde koje je tek duhom nadzirala, zaslepljena svetlošću ulice i neonskih reklama. Klima uređaj dobro je pročišćavao vazduh pa se nije mnogo osećao težak miris iz kuhinje.
Proverila je poštu, odgovorila na pisma i obećala romantičnu večeru za dvoje još nekim uspaljenim likovima. Le Prince je taj koji je privukao njenu pažnju. I konačno će doći.
Sledeće jutro, posle sumanute vožnje po gradu i okolini, dodala je šest listova koprive ubrane u noći mladog meseca.
Četvrto jutro ubacila je zmijske oči. Tačnije — jedno zmijsko oko.
Peto jutro, izlivši deveti gutljaj vode sa devetog izvora, dodala je krljušt crne ribe iz Kladovskih dubina.
U srcu joj je rastao nemir jer šesti sastojak nije stigao. Pozdravila je dan ispruženih ruku ali nije otišla da spava. Prijatelj iz mrtvačnice nije imao dobre vesti za nju. Moraće sama da se pobrine za šesti sastojak.
Stajala je kod prozora i motrila ljude koji ulaz i izlaze. U rano popodne navuče zavesu uz veoma zadovoljan osmeh, lakog koraka pređe sobu i pritisnu play na Technics-u.
U sebi je brojala. Na 61 začu se zvono. Svukla je majicu preko glave i otvorila vrata.
Čovek je stajao zatečen u pola reči, otvorenih usta i pogleda uprtih u dva zmaja koja su ga posmatrala sa golih grudi, razjapljenih čeljusti iz kojih su prkosile crvene, nabubrele bradavice. Nije rekla ništa, samo je još malo otvorila vrata i pustila ga u stan.
Šesto jutro se budilo a ona je dodala novi sastojak, protegla se i otišla da spava. Baš je bila umorna.
Sedmo jutro dodala je prah od krila slepog miša šapćući: evo vam beštije.
Osmog jutra gusta lepljiva tečnost je progutala istucanu kost nožnog prsta žene umrle na porođaju.
Deveto jutro. Strepeći ubacuje živu larvu drvožderača. Masa u loncu zatreperi a zatom ponovo dobi tamnu boju. Dobro je, kaže.
Otvara e-mail. Poruka od Le Prince. Potvrđuje dolazak. Divno. Ima vremena da se gusta tečnost sasvim stvrdne i osuši, a zatim istuca u avanu.
Dani se nižu a mesec raste, puni se, zaokružuje.
I taj dan.
U ogledalu merka svoj odraz i iza vidi postavljen sto, starinski servis i kristalni svećnjak. Srebro je porodica izbacila iz kuće pre nekoliko generacija. Hranu je uredno poručila kod „Albertija“ tako da je imala dovoljno vremena da se posveti sebi i piti od kupina, napravljenoj po bakinom receptu. Sigurno će mu se dopasti.
Kad je zvono odjeknulo, duboko je uzdahnula, pogledala se još jednom u ogledalu i krenula ka vratima.

I tako je otrčim do kupatila, jutarnja žurba. Malo sam duže lenjo ležala, pala temperatura, ne ide mi se u baštu. Na veš mašini Svetozar, njače i krekeće. Sedam na šolju i pogledam na gore jer mače njače na plafon. Iznad sijalice, u krugu, miš pokušava da se zadrži na grlu sijalice i ciči. Ja u čudu, miš tras pored mene, Svetozar hop ćapi ga i odjuri.
Nisam pijana, a ni ne pijem više sidatu niti neke lekove. Miša sam videla. Miševi ne padaju s plafona (osim kod mene). Pogledam opet na plafon i vidim rupu na mestu gde se ušrafljuje plafonjera. Pretpostavljam da je tuda nesrećnik sišao.
Svetozar ćuti u kuhinji. Pomalo se oblizuje. Dokazni materijal je nestao. Da li će mi neko poverovati da miševi padaju sa plafona?

U poplavi fantastike zasićene „ognjem i mačem“, PAGANIN, roman Bobana Kneževića koji se pojavio u decembru pred sam kraj 2020 godine, pravo je osveženje.
Za čitaoce koji ne traže surovu akciju već višeslojnu priču koja je obojena filozofskim istraživanjem ovo je prava poslastica.
Svevremenska potraga za odgovorom na pitanje „ko smo, odakle smo,“ vodi nas u napetu duhovnu avanturu kroz vreme/prostor.
Akteri ove mistične drame koja može da se vodi kao alternativna istorija su poznate istorijske ličnosti. Pisac im je isprepletao sudbine u vremenskim periodima i mestima zbavanja tako da je lako ući u priču i čak poverovati da tu ima nečeg.
Opisi mesta i događanja osim što začude i uznemire, povremeno otvaraju prizore koje prepoznajemo iz strahova i snova (bar mi koji sanjamo).
Iako se ne pojavljuje mnogo likova, priča je dinamična i vuče pogled od reda do reda uz pitanje „šta će biti posle“.
Završnica romana je baš kakva treba da bude, kao kad se u slagalici ubaci poslednji komadić.
Boban Knežević je ovim romanom ponovo pokazao da je izvanredan, maštovit pisac i da su njegova pripovedanja podjednako dobra i u formi romana i u formi priče, a da teme koje obrađuje nisu stereotipi.

Omiljeno mesto za meditaciju mi je ispred istočnog prozora sa pogledom na južni. To je večernji predah pre nego što ščepam knjigu ili se udubim u TV program. Sa istočnog prozora imam pogled na Negotin, sa južnog na baštu i deo mladog voćnjaka na blagoj uzbrdici u čijem zagrljaju leže Nesi, Lovčica i odnedavno Ursa.
Sneg kopni, sumrak se pretapa u noć. Ne volim ovaj decembar, dani kratki, mnogo tame, bola, sećanja. U sumornom decembru ispratila sam roditelje, nekoliko dragih ljudi, bila teško bolesna sa kratkim prelaskom „na drugu stranu“, i, ove godine, otišla je Ursa, moja drugarica sa kojom sam provela četiri godine.
Jedino lepo u decembru je današnji datum 24.12. jer je to rođendan mog starijeg deteta, sada već odraslog čoveka.
Šmrckam dok vetar cvili oko kuće. Ovde je vetar čudan i govori hiljadama glasova. Večeras je škripav i cijukav. Leleče. Zavija. Pogledam u tamu južnog prozora, kad tamo se upališe tri plamička. Tri mala svetla u tami!
Kad smo Nesi spustili u hladnu zemlju Nebojša je ostavio upaljenu baterijsku lampu pored venčića poljskog cveća koje je Kata isplela. Ubrzo sam to zamenila solarnim baštenskim lampama. Sledeće godine je pored Nesi spuštena Lovčica. I ona je dobila solarne lampe. Sindja ih je, zanesen razmišljanjima o koječemu, letos pokosio.
Kad smo Ursu predali zemlji, postavila sam tri nove solarne lampe (koja sam isprobala, radile su), ali lampe nisu svetlele kad sam ih pobola u zemlju. Ni tu, ni sledeću noć, ni sledeću. Onda je pao sneg.
I sada pred noć, ponedeljak, ovog posebnog datuma, zasvetleše tri lampe, tri mala svetla u tami. Malo utehe u zimskim noćima.
Ne verujem ni u Raj, ni u Pakao. Ni u život posle života, ni posle smrti. Ovi dani koje smo dobili da krckamo ili proživimo su sve što imamo i ja sam srećna što sam imala divnu drugaricu i mnogo ljubavi u protekle četiri godine. Plačem, naravno, jer tu jamu gde je bila ljubav, moram da napunim suzama da bih zasadila sećanja. Sećanja da sam bila voljena.

Badnjevo, 24.12.2018.

Svet se promenio i nikad više neće biti isti.
Istina, sve se menja, kovitla, uzdiže, pada, trune i rađa se. Te promene su ponekad malene, nedovoljno vidljive, a ponekad su burne kao revolucija. Ali, kaže narod, svako čuda za tri dana. Dobro, nekad i tri nedelje. Desi se pa se privikneš kao da je oduvek tako bilo. I ja se nekako privikavam na ovo malo mačvansko selo.
Najbliža lokalna prodavnica je prilično dobro snabdevena. Problem je neujednačen kvalitet. Većina artikala je za one sa jeftinijim ulaznicama po ceni za VIP korisnike. Tamo kupujem baš nešto neophodno, blizu je, nekih 200 m od kuće.
Opremljena je kao i većina seoskih prodavnica, nadstrešnica ispred ulaza, sto i klupe za pivopije. Uvek ima dežurnih. Oni što najbolje poznaju aktuelnu politiku, diktiraju cene nadnica, a teško se hvataju za lopatu i motiku da zarade. A ima i jedan koji ne pije pivo.
– Daj mi kolu!
Devojka vadi iz frižidera ’ladnu, ali čiča negoduje.
– Neću tu sa belim zapušačem, to ništa ne valja, ’oćeš da me otruješ! To ništa ne vri, a crno ko nafta. Sam ću da izaberem.
– Nema druge, samo ova! Sve su iste.
– Neću, te sa belim zapušačem su otrovane. Sve mi brada pobelela od njih. Evo dođem pred dućan, sednem na gajbu, popijem kolu, dve, i ne mogu da ustanem. Bolu noge, a ništa mi nije bilo kad sam došao.
Ode čiča dalje, a devojče osta u čudu.

I dođe i decembar. Na kraju se sve ili zatvara ili otvara.
Na današnji dan tata je otišao. Njegovo istrošeno i umorno telo nije više moglo da ga prati. Izdahnuo je tiho, u snu. Te noći, pred zoru, probudila sam se i osluhnula, šta me to budi, i shvatila da ga nema više ovde, među nama koji tumaramo u mraku. Duša se otisnula.
Dugo nisam plakala. Ni dok sam obavljala sve poslove oko pripreme sahrane. Ni dok je odjekivao poslednji plotun, ja čitala neku pesmu i bacila jednu tužnu belu ružu na sanduk. Nisam se zaplakala ni posle 40 dana kada je mama, uvređena što sam ga ispratila kao vojnika, što je i bio do poslednjeg daha, tražila da se održi opelo. Šibao je ledeni vetar preko bežanijskog groblja, nas nekoliko se okupilo, a prota je po knjigama izgovorio svaku reč koja se ledila u vazduhu i padala na žito i vino. Ni jednu nije propustio.
Nisam zaplakala ni kad smo postavili spomenik, onako kako je mama zamislila. A onda, jedno popodne, kad je proleće posustalo a kasni sumrak tužio, krenula sam uznemirena s posla. Vozač me je znao, tu kratku relaciju od kancelarije do stana odvozio je nebrojano puta.
Kući?
Da.
Što ste tužni?
Da mi je samo da se vozim, ćutim, i možda zaplačem… Evo šest meseci je kako mi je tata umro. Nit da zaplačem, a ni da popusti.
Naslonila sam glavu na sedište, uvek sedim pozadi u taksiju, i gledala kroz prozor, ne videći ništa. Vožnja se odužila. U jednom momentu shvatih da grabimo autoputem ka Gazeli, a da mi je lice mokro i da se oči cede…
Ćutanje je potrajalo do okretnice posle Zmaja, a onda do Konjarnika. Obrisala sam suze i izvadila taksi blok da platim. Odbio je. Nema cenjkanja.
Bol nije nestao, ali ono jezero nakupljene tuge se istočilo i prvi put posle šest meseci sam disala a da me ne guši. Uvek sam bila više tatina. Bili smo vezani ne samo genima već i nečim što se teško da objasniti. Naučila sam od njega mnogo više nego što sam shvatala, sve dok ne dođe vreme za primenu tog naučenog. A on, divan, pametan, staložen, strpljiv.
Sa osamdeset dve je i dalje rešavao sudoku, obračunavao utrošenu struju, pravio loto sistem i radio na svom Projektu. Perpetum mobile. Četrdeset godina je računao, crtao, ispisivao formule. Imao je desetine knjiga u kojima je bilo raznih beleški. Fizika, statika, matematika, hemija… Zašto hemija tata? Moraš da poznaješ materijale i njihova svojstva…
Sada znam da je taj Projekat u stvari bio njegov hobi. Nešto u šta je bežao da se povremeno skloni od sveg mračnog i ružnog što se nakupilo.
I njegov odlazak je bilo bekstvo, jer nije mogao da se pomiri sa nadolazećom tamom, užasom i besmislom.
I sada, toliko godina kasnije, isto mi nedostaje. Mogla bih da zavijam kao vuk, od tuge, i od straha. Jer tama je sve gušća i preti da nas okuje zasvagda.

Više ništa nije onako kao što je bilo, a neće se ni vratiti na staro. Svako vreme je vreme promena koje se odigravaju na svim nivoima. Klimatske promene su lagane sa aspekta kratkog života jednog mrava, ali vidljive ljudskom umu. Evolucija je spora kad o njoj razmišlja čovek ali za Univerzum to je varnica koja okrene sve tumbe.
Ova pandemija preokreće svet u svakom pogledu i deli ljude na dva tabora, one koji znaju da postoji virus koji je drčan, gladan i opasan, i one koji u svojim umovima okovanim strahom od svega što ne poznaju vide neku umišljenu zaveru.
A Majka Zemlja i dalje trči svoje krugove oko Sunca dok se Mlečni put sunovraćuje kroz Beskraj.
Sve mi se čini da je ovo sadašnje vreme tek jedna tangenta u kojoj se slučajno susreću dva sveta, naš i njihov.

Cede se kišni oktobarski dani. Pokušavam da vidim obrise Cera ali samo pramenovi izmaglice varaju oko.
Svi se zavukli u kuće. Jedina razonoda je da neko skrene. Ne s uma već da navrati na kafu. Da skrene s puta pa da se probistri stanje na njivi, cena tovnih svinja a i ostale interesantne teme iz seoskog života. Ovde se tako kaže: skrenuh da te vidim.
Zatekoh se tako na kafi i čašici razgovora. Nije da sam onako usput skrenula, već sam došla s namerom da kupim paprike za zimnicu. Ovde proizvode lepe, mesnate, crvene paprike.
Poče razgovor. Suzdržavam se da ne pametujem, a onaj repati koji drema na levom ramenu, čačka i ne da mira. Čim je čuo reč “čip” u istoj rečenici sa “vakcina” počeo je da mi gura prst u uvo, da duva za vrat.
Ljudi, šta vam je, kakvo čipovanje. Idite da se vakcinišete.
Domaćin klima glavom, vakcinisan, a ovaj što je skrenuo nekim poslom odskoči sa stolice.
Ma znate šta rade? Kroz onu iglicu kao daju vakcinu, a ono neka tečnost, pa se zgusne, pa napravi čips.
Ajde!
Pa čips se uglavnom pravi od krompira.
Gledaju me kao da sam prosta, da prostiš.
Čips, čips, to se napravi a Gejts onda prati gde ideš.
Znaš li ti ko je Bil Gejts?
Gleda me čovek. Gledam ja njega. Domaćin zinuo da kaže.
Ti da ćutiš. Njega sam pitala.
Naljuti se skrenuti. Dok je odlazio čuh nešto o pametnoj iz Beograda koja se doselila, sve ona zna, a i još koješta.
Ne kupih papriku. Strateški sam se povukla u svoj lair.
Čekam da se skloni izmaglica dok lovim obrise Cera. Samo da sine sunce i razgrne mrak.

Tata je voleo da ide na pecanje. Nije bio od onih koji su nabavljali skupu opremu. Ne. Skromno. I satima je strpljivo sedeo na obali, daleko od ostalih pecaroša, uvek negde gde je divlje i neuređeno. Imala sam sreću da me je često vodio sa sobom.
Sećam se kad smo išli na kanal Galovica. Pljušti kiša. Spojilo se nebo i zemlja. Sedimo na obali, ja pod kabanicom, on gologlav uz samu reku. Gledam ga kroz mlazove vode, sedi i tihuje.
Kad god su te snažne letnje kiše, bogate a kratkotrajne, vidim sliku uramljenu zelenilom, tatu pod mlazovima kako sedi na obali i ispred njega vodu koju lome naleti kiše, i tad se setim da me je on učio kako se nosi samoća.

Moja kapija se zaključava samo sa unutrašnje strane, i redovno je zaključavam. Ima za to više razloga. Prvi je to što Musa, moj pas kod koga je sve na lepotu otišlo, otvara vrata i izlazi na ulicu kad mu se prohte. Drugi je, ništa manje značajan, ja sam nedruštvena osoba. Nisam baš voljna da svako uđe kako mu se hoće, a u Mačvi je to standard. Samo ti banu u kuću, i ne kucaju, sa rečima: bio sam u prodavnici pa ‘ajd da skrenem da vidim šta radiš.
I kućna vrata zaključavam, ja koja sam odrasla u stanu a moj tata nije nikad zaključavao vrata.
Elem, ima ovde jedan komšija koji tako voli da “skrene”, na kafu ili po kafu. Ja sedim za kompjuterom ispred prozora i radim. Roletna je skoro spuštena ali vidim prostor ispred kuće. Eno ga komšija šetka od kapije pa do ulice već neko vreme. Samo me brine, ne znam da li sam izvadila ključ. Ako nisam, a on bi baš na kafu, popeće se na kapiju i otključaće. Nekako bih da dopuzim da izvučem ključ, ali on nikako da se skloni, da malo skrene na drugu stranu.