Author: Spomenka Pululu

NASILJE NAD ČOVEKOM
„Jauk se čuje bez obzira da li tučeš, ili tebe tuku.“ Henrik Ibzen
„Sila je oružje slabih; nenasilje je oružje jakih.“ Mahatma Gandi

O nasilju…
Nasilje označava odnos između dve strane u kome jedna strana upotrebom ili pretnjom upotrebe sile utiče na drugu stranu. Nasilje je svesna okrutnost usmerena prema drugima s ciljem sticanja moći pomoću nanošenja psihičke i/ili fizičke boli.
Svetska zdravstvena organizacija ovako definiše nasilje: „Namerno korišćenje fizičke snage i moći pretnjom ili akcijom prema samome sebi, prema drugoj osobi, ili prema grupi ljudi ili čitavoj zajednici, što bi moglo rezultirati ili rezultira ozledom, smrću, psihološkim posledicama, nerazvijenošću ili deprivacijom.“

Nasilje je fenomen koji je vezan za pojavu inteligencije i tehnološkog napretka jer je nasilju potrebno oruđe da se ostvario cilj. Hana Arendt kaže: „Nasilje se, konačno, kao što sam rekla, izdvaja po svom instrumentalnom karakteru. Fenomenološki, ono je blisko snazi zato što se oruđa nasilja, kao i sve druge alatke, oblikuju i upotrebljavaju radi uvećanja prirodne snage, sve dok u poslednjoj fazi svog razvoja ne postanu njena zamena.“
Vrste nasilja…
Nasilje može biti:
– Fizičko nasilje: Karakteristično za primitivne ljude; to je atavistički ispad koji vuče istorijske korene iz borbe za primat.
– Emocionalno ili psihičko nasilje: Korišćenje intelektualne prednosti koje kao oruđe koristi verbalnu nadmoć.
– Seksulano nasilje: Upotreba sile da bi se ostvario seksualni kontakt. Seksualno nasilje nema nikakve veze s ljubavnim odnosom, sa željom ili užitkom, već je to nametanje muškaraca ženama bez njihove želje.
– Strukturno nasilje je političko nasilje u kojem država ili nosioci vlasti koriste svoj položaj da bi nametnuli stavove i ostvarili ciljeve. Strukturno nasilje je ono kod kojega nema prepoznatog počinioca. Životi su ugroženi, krše se ljudska prava, a da ne može se uočiti neposredna uzročna veza između onih koji trpe nasilje i nasilnog čina. To se odnosi na one kojima je uskraćena sloboda u političkom totalitarnom režimu, koji žive u bedi zbog ekonomskog stanja, povređeno je njihovo dostojanstvo zbog rasnih, seksualnih ili religijskih diskriminacija. Ekonomske, političke ili društvene strukture mogu imati razornije posljedice od oružja.
Nasilje je negativan uticaj na osnovne ljudske potrebe. Pretnja nasiljem je takođe nasilje.
Nasilje na filmu kao obrazac za odrastanje…
Kako sprečiti nasilje…

Slova su joj igrala pred očima. Nikako nije mogla da prati tok priče. Ubacila je knjigu u ranac odustavši od daljeg čitanja.
Put je klimavo žurio pred njima.
Kroz spuštene kapke posmatrala je putokaze koji su bežali iz ugla očiju. Cvrčci su besomučno pištali. Uzaludno je pokušavala da ubije taj uporni zvuk koji je pratio od početka putovanja. Uronivši vrat u polukrug putnog jastučeta posmatrala je ostale putnike. Dve devojke pored nje su dremale naslonivši se jedna na drugu. Crne i plave vlasi su se izmešale. Njuškala je njihov mekani dah mladosti. Bez obzira na brujanje motora, mogla je da oseti svaki pokret tela oko sebe, lagano, ritmičko disanje spavača, fini znoj čoveka ispred i šuškavi pokret češkanja noktiju po svilenoj čarapi žene sa čudnim naglaskom pored njega. Vozač je podrigivao i pričao sam sa sobom.
Sve je bilo podnošljivo osim hora cvrčaka. Nije mogla da odredi da li je to zvuk koji izbija iz njene glave ili iz svakog dela unutrašnjosti kombija. Glava joj se rastezala kao gumena igračka, a oni su uporno cvrčali, cvrčali…
Približavali su se granici dok se noć ušunjala kroz hladna okna. Orgijanje insekata se nastavilo i ona proguta još jednu tabletu protiv glavobolje bogato se ispolivavši vodom iz plastične flaše.
Poslednji put je videla Petra neposredno pre što su ga smestili u bolnicu. Išao je po kući sa metalnom šipkom u ruci i pokušavao da istera demone sakrivene u rebrima radijatora. Ujutru su javili da ga više nema. Delirium tremens. Onaj koji je propovedao apsurd suicida, pobio je sam sebe.
Dve čaše piva od prošle noći u „Bezimenoj rupi“ nisu mogle da imaju takve posledice.
Molitva uvek pomaže. Tako je Jovan pisao u jednom od sto četiri pisma pokušavajući da preobrati agnostika u vernika. Posle četvrtog „Oče naš“ je odustala.
Srce joj je divlje lupalo pod grlom kad je carinik tražio da pogleda prtljag. Notebook koji je nosila sa sobom nije imala nameru da prijavi. Jednostavno je rešila da ga prošvercuje. Njene torbe sa gomilom knjiga, priborom za slikanje, kompjuterom i plišanim igračkama, zauzimale su najviše mesta u prtljažniku. Nije ih ni pogledao. Kad su prošli rampu odahnula je glasno.
Devojka pored se okrenu ka njoj.
„I vama je lakše? Verujte i meni je. Posebno zbog cvrčaka.“
Zbunjeno je pogledala u nasmejano lice devojke.
„Zar ih i ti čuješ?“
„Naravno, pa ja ih nosim u torbici. Kupila sam dvadeset komada. Hranim njima taranutulu.“
Otvorila je torbicu i pokazala kartonsku kutiju iz koje su cvrčci glasno protestvovali zbog nedostatka vazduha.
Susreo im se pogled u potpunom razumevanju i obe prasnuše u smeh olakšanja. Dok su ih ostali putnici gledali sa neodobravanjem one su brisale suze i smejale se, smejale…
Put je nestajao iza njih gurajući ih ka svetlima grada koji je žurio ka njima. Zaspale su naslonjene iznad torbe u kojoj se ljuljuškala kartonska kutija. Sanjale su letnju noć uz brujanje hora cvrčaka.

Deda
Dobro sam proverio kako je vezan. Nisam želeo da se usput odveže. U kolima sam ostavio sekiru i ostali alat. Deda se neko vreme opirao. Valjao se po livadi, a onda primirio. Pogledao me je. Iako je noć bez mesečine dobro sam osetio njegov pogled.
— Pa zar tako sa dedom?
— Nego kako?
— Pa porodica smo…
— E, pa baš zato. Dosta si nas brukao po selu. Ljudi već govorkaju. Kažu, sigurno je to neko od Sarića. I u pravu su.
Pljunuo sam u šake i krenuo da ga teglim do kola. Pazio sam da me niko ne primeti. Što dalje od kuće udove Rajkove gde se deda noćas namerio.
— Šta mogu kad smo takav rod — oglasi se deda iz mraka pomirljivo.
Opustio se. Izgleda da je odustao od toga da se na silu oslobodi. Pokušava da me ubedi.
— Neću se opirati, sine. Rod smo. Šta god da uradiš, dobro je. Ali, razmisli…
— Ja sam razmislio. A i ti si imao vremena za razmišljanje, pa si ipak krenuo da obilaziš seoske udovice.
— I zato ćeš me sekirom po glavi?
— Mora se.
— Kažu naši mora samo da se umre. A ni to nije baš tako.
Nasmejao se. Dosta je živahan za onoga ko će ubrzo da ostane bez glave. Nisam hteo da uzbunim selo pa sam parkirao kola u šumi, i sada sam kleo sve živo i mrtvo zbog toga. Težak je deda. Najela se mrcina i opustila. Neće da ustane i da hoda k’o svako ispravno čeljade, no me pušta da ga teglim po travi, i još mi zanoveta.
— Treba more da se ponosiš.
Stao sam. Borio se za dah.
— Nije valjda?
— Pa, svi preci su ti bili strah i trepet. Takvih hajduka i švalera nije bilo ni do Rzave. I ti bi sada da me skratiš za glavu zato što sam malo brljavio oko seoskih raspuštenica i udovica.
— Malo?
— Kol’ko se mora. Tek da se životari.
— Životari?
— De, ne vataj me za svaku reč. Navika. Eto šta ti je to. Omili ti se. Prvo ti je teško, muka ti je, a onda shvatiš kako je to slasno.
Pogledao sam ka šumici gde su skrivena kola. Ima ja još da ga teglim i teglim.
— Deda?
— A?
— A da ustaneš? Pa da lepo hodaš k’o čovek?
— Da nećeš i sekiru da ti pridržavam?
— Ma što si takav?
— Rođeni unuk me spetljao i rešio da pogubi na vjeki vjekove i još me mali gazda pita što sam takav…
— Znači nećeš?
— Jok vala.
— Dobro.
— A šta ćeš kada u’vatiš oca?
— Ne filozofiraj.
— Pa kad nam je to u krvi.
— E pa ima da se izlečite!
— Ma, to nas je još knjaz Miloš blagoslovio.
— Molim?
Gotovo sam ispustio noge za koje sam ga vukao.
— Jeste, bogami. Tako veli pradeda. Povalio on našu Zlatiju i od tada nosimo tu boljku u nama. Mi ti dođemo k’o nacionalno blago.
— Dobro. Odneću tvoju glavu u muzej, pa se tamo skrasi. A kustos će da govori: E, ovo je sve zbog Miloša.
— Sprdaj se ti, sprdaj. A šta bi ovaj naš kraj bio bez nas? Po čemu bi ga ljudi znali i šaputali o njemu? Bili bi samo pustolina o kojoj niko nema pojma. A zbog nas dolazili i akademici, a ti bi sada zbog par ucvalih udova da me kolješ.
— E, hvala ti na reputaciji i glasu.
— Kako reče?
— Šta?
— Ono. Regrutacija?
— Reputacija.
— E to.
— Šta sa tim?
— Ma šta ti to znači?
— Ugled, deda, ugled.
— A tako. Joj.
Glava mu poskoči o kamen koji se našao na putu. Napokon sam ugledao šumarak. Kola su blizu.
— Zbog tebe ne mogu ni da se oženim. Koja god da mi se svidi, neko joj šapne: On je od Onih.
— Zavidni ljudi. A to sigurno mute oni Pilevići. Oduvek su nas mrzeli.
— Bogami su imali i razloga. Desetkovali smo im familiju.
— Pa kad su gadni i nekako crni.
— I zato pravo na njih?
— Bolje oni nego neko drugi.
— A udove i raspuštenice?
— Šta si se bre navrz’o na njih?
— Nekako ste neraskidivo povezani.
— A šta im pa fali? Barem im se nešto desi u životu. Ovako, žive zakopane. A gadno je to. Veruj dedi.
— Verujem deda. Verujem da si ekspert za to pitanje.
— Molim?
— Ne moli. Znam. Stručnjak. Majstor.
— I ti ćeš biti, dete.
— Ne dao Bog.
— Nema On veze sa tim. A i ne mari mnogo.
Najzad kola. Guram ga k’o vreću na zadnja sedišta. Ulazim u kola, neće da krenu. Psujem.
— Šta je sinak? Izdala tehnika? Ni ona neće na rod. A ti baš rešio.
— Deda ne zvocaj.
Mašina zavergla. Izlazim na džombast put, pa pravo ka brdu gde je groblje.
Vozimo se u tišini. Vrlo kratko. Deda se meškolji.
— Sine. Ono za oca…
— Da?
— Ja to ozbiljno.
— Neće valjda i on?
— Naravno. Mora se. Tako ti je to kod nas.
— A ja?
— Pa rod smo. I ti ćeš da baciš oko na udove.
— Ako uspem prvo da se oženim.
— Ne brini se za to. Sarići su uvek znali sa ženama. Mlad si i smotan. No vreme će to da izleči.
— Misliš?
— Naravno. Znam, more.
Stigli smo. Ulazim kolima. Nadam se da nema dečurlije da se junače po groblju u ove pozne sate. Dovozim se maltene do groba. Izvlačim dedu iz kola i bacam na kamenu ploču.
— Ti baš rešio?
Ne odgovaram mu. Vadim sekiru. Kolac. Prilazim mu. Okrećem ga na leđa i gledam ga. Po prvi put ove noći u oči. Stavljam mu kolac na grudi i dižem ušicu sekire.
Ne mogu. Setim se kako se igrao sa mnom dok sam bio mali. Kako me je milovao. Kupovao čokolade „Životinjsko carstvo” koje su se topile pod jezikom. Deda je sklopio oči. Bele mu se samo dva očnjaka koja vire preko usana. Polako otvara jedno oko. Mnogo je vremena proteklo od kako sam podigao sekiru, a ništa se ne dešava. Vidim da se boji da išta kaže, da ne lupi nešto, pa da ipak dobije taj kolac u srce.
— Ne mogu, deda — kažem i sedam pored njega.
— E dete, dete. Znam kako ti je. I ja sam tako hteo da rešim problem sa Stavrakijem.
— I šta si uradio?
— Pustio ga.
— Ne mogu, deda. Mnogo si šarao po selu. Mnogo je udova pomrlo. Svi upiru prstom na moju kuću. Moram da te zaustavim.
— Beograd.
— Ha?
— Pa ako te brukam u selu, onda me vodi za Beograd. Tamo me niko ne zna. Ni za tebe, ni za naše selo, ni za naš rod.
— Deda, ti to mene zezaš?
— A što, sine?
— Samo ti još Beograd fali.
— Ma, tamo neće ni da me primete.
— Što jes’, jes’. Tamo ima toliko akrepa, da jedan više ništa ne znači.
Ustajem i protežem se. Nije daleko zora. Moram ili da ga pustim da se vrati u grob, ili da ga sunce sprži.
— E živote. Što mi dade vampira za dedu?
— To mogu i ja da kažem — dobacuje deda. — Nego, daj kopaj sanduk, pa me tovari za Beograd.
I šta da radim? Pet me znojeva oblilo dok sam iskopao sanduk.
— Stavi malo zemlje. Ove naše, grobljanske. Šta misliš, otkud kod nas toliko priče o rodnoj grudi? Da je nosimo u srcu i svuda kuda hodimo?
Deda deli savete i nervozno pogleduje ka nebu.
Dobro je da su kola velika, pa sanduk može da stane. Odvezujem dedu. Popreko me gleda. Nešto bi da kaže, ali nema vremena.
Vozim se dugo do Beograda. Pala je noć kada sam stigao. Našao sam neku napuštenu staru kuću i smestio dedu u podrum.
— Ništa bolje?
— Da ne bi u hotel?
— Ma, u neku grobnicu. Niko me ne bi ni primetio.
— Deda. Ovde kradu iz grobova.
— Ajde?
— Čitao.
— E, da mi je to videti. To bre, ko ono, samoposluga. Serviranje u krevetu. Ne moraš ni da mrdneš, a hrana sama dođe.
— Deda!
— Ma, dobro. Za početak. Snaći ću se već ja.
— Ne sumnjam u to.
— A hoćeš li da navratiš ponekad?
— Sumnjam, deda. Muka mi je, i od tebe i od familije.
— Ma, ne mislim sada. Nego, znaš…
— Šta?
— Pa kada zakovrneš, pa se povampiriš.
Pljunuo sam i prekrstio sam se.
— Ne vredi ti to. To ti je sudba. To te čeka na kraju. Ako te ne dotuče neko od rodbine.
Nisam znao šta da mu kažem. Na kraju sam rekao najgore gluposti.
— Pazi se, deda, ovo je veliki grad.
— Znam ja da se pazim.
— Vidim to i ja.
— Šta ti pa to znači?
— Pa, kako sam te lako smotao.
— Jer si mi rod. Drugi bi debelo nadrljao. Samo naša krv može da nas veže. Znaj to ako naletiš na neke od naše vrste, a iz druge familije. Beži što dalje možeš. Ne petljaj se se u ono što ti nije rabota.
— Važi deda.
Više nisam imao šta da mu kažem. Pogledao sam u crveno, drago lice, okrenuo se i izašao. Kola su sada lako startovala. Brzo sam se izgubio iz Beograda.

Zaspala je pred zoru i sanjala šume ispod visokih planina. Jezdila je iznad krošnji drevnih stabala, prepuštena krilima vetra. San je prekinuo urlik uznemirenog tigra koji je uzbunio ceo zoološki vrt.
Kosjenka je sedela pod lišćem ukrasnog žbuna, svog u povoju žutih pupoljaka, skrivena od radoznalih pogleda i jutarnjeg sunca. Osećala je pulsiranje nemira izgubljene duše. Ona koju čeka bila je tu, u blizini.
Ponovo je iz svog zaklona osmotrila ulaz u Vrt. Mršava, koščata devojčica, kratke kose i brzih pokreta prošla je pored kapije, sakrila se iza stuba. Osvrnuvši se levo pa desno, hitro, kao veverica, uspuzala se uz ogradu i doskočila sa druge strane.
Kroz prozor kancelarije, zaklonjen iza zavese, direktor zoološkog vrta posmatrao je upad. Ovog puta nije odmah pozvao Dom, niti poslao čuvare da dovedu malog prestupnika. Možda će ih obavestiti da je begunac tu, da ne brinu, i pružiti joj šansu da sat–dva provede u šetnji, pod budnim okom nevidljivih nadzirača. Pred očima mu je danima lebdela slika devojčice kad su je poslednji put uhvatili u bekstvu i odvodili. Nije plakala, nije se bunila, samo je nemo i bolno, pogledom ranjene srne, gledala preko ramena u pravcu parka.
Kosjenka se pažljivo izvukla ispod grana motreći ima li radoznale publike u blizini. Devojčica je prilazila travnjaku očarana prizorom. Veliki paun se šepurio izlažući slap blistavih pera suncu koje se poigravalo bojama. Okolo su šetale paunice. Paun i devet paunica. Kad joj se oči napuniše lepotom prizora, okrenula se na peti i pošla ka veštačkom jezeru da vidi labudove. Svuda se širio zvuk gakanja i kakotanja. Po mirnoj vodi su plovile veličanstvene ptice.
— Kako se zoveš?
Osvrnula se na zvuk mekog glasa koji je podsećao na nešto daleko i toplo, na glas majke, sestre. Sladak, čežnjiv glas.
Ispred nje je stajala najčudnija devojka koju je ona ikad do tada videla, ni malo nalik na ostale posetioce koji su nadolazili kroz kapiju Vrta, otvorenu tek pre nekoliko minuta. Ne mnogo viša od nje, raspletene sive kose koja joj je padala do kolena. Pružala joj je malu bledu šaku dugih prstiju.
— A ko si ti?
— Ja sam Kosjenka. Kako to da jedna tako mala devojčica luta sama po ZooVrtu?
— Nisam sama. Mama i tata su me dopratili i doći ce po mene. Uostalom, šta te se tiče?
Vrcnula se u stranu da pobegne, ali je začuđeno shvatila da je mala devojka jako brza i isto toliko snažna, i da je čvrsto drži za mišicu.
— Kad je tako, zašto preskačeš ogradu?
Tresla se kao šibljika na vetru. Treptala je zbunjeno, a niz lice joj kliznuše suze. Kroz sećanje prolete odjek pucnjave, prasak detonacija u nizu, rezak miris paljevine i sablasno svetlo vatre u noći, ukočeni pogled majke koja leži preko nje.
Devojka je pomilova po obrazu. Dodir blag, nežno milovanje lahora. Strah i panika nestadoše u trenu. Podigla je svoju hrapavu ručicu i pružila je sa puno poverenja, kao opčinjena Kosjenkinim tamnim okom, sjajnim, dubokim, punim mudrosti i vrcavog veselja, u kojem je prelomljena svetlost očitavala hiljadu boja.
— Zovem se Olivera. Pobegla sam iz Doma.
Reči su izlazile iz nje pretvarajući misao u rečenicu, jednostavno i spontano, bez predumišljaja da lažu ili ulepšavaju. Bez namere da se pravdaju.
— Vidiš kako je lako govoriti istinu.
Kosjenka se nasmešila i sunce joj je zaigralo na obrazima.
— Dođi, provešću te kroz Park.
Pošle su niz stazu, a vetar se poigravao Kos¬jen¬ki-nom dugom, sivom haljinom, prisluškujući njihov razgovor, ulagujući im se, raznoseći po koji list ispred njih.
Sa prozora ih je pratio zamišljeni pogled direktora koji je, u nedoumici šta da radi, trljao bradu i pitao se…
— Najviše volim da gledam ptice.
Olivera je podigla svoje malo, lepo lice ka Kosjenki
— Labudove i paunove. Eno ga! — vrisnula je radosno. — Ima devet paunica, vidi: jedna, dve, tri… osam. A malopre sam izbrojala devet?
— Negde je odšetala ta deveta, ne brini, vratiće se. Da li znaš priču o paunici i cvrčku?
— Ne. Hoćeš da mi ispričaš?
Olivera i Kosjenka sele su na klupu i posmatrale labudove kako skladno i dostojanstveno plove, povremeno glancajući pera na grudima. Po travnjaku trčkale su koke, kljucajući i galameći.
— Zar paunovi ne jedu bubice, pa i cvrčke?
Olivera je češkala lakat, odvaljujući suvu krastu. Mršave noge behu joj izbrazdane posekotinama i ožiljcima a kolena gruba. Prerano ostarelim očima upiljila se u svog vodiča.
Kosjenka joj pritisnu nos kažiprstom i glasno se nasmeja. Sa obližnjeg žbuna, uplašeni vrapci prhnuše ka krošnji drveta, glasno negodujući zbog uznemiravanja.
— Cvrčak je ime devojčice. Ali polako, evo priče.
Ima jedna visoka planina, toliko visoka da, i kad je leto, na njenom vrhu stoji kapa snega i leda. Po obroncima planine su guste, stare šume, i u njima je našlo utočište mnogo životinja i neobičnih bića, koja pobegoše ispred nadiranja čoveka. U podnožju planine, daleko od sela, na samom rubu šume, bila je kuća od borovih stabala. Tu je živela Cvrčak sa svojom porodicom. Radoznala devojčica je po ceo dan lutala livadom po obodu šume. Male životinje nisu je se plašile, a velike je nisu dirale.
Visoko, u šumi, živelo je jato paunova. Danju su pasli po proplancima i zobali šumske plodove, a noću, kad je mesec nasmejan i baca srebro niz planinu, izlazile su paunice da igraju stare igre. Sa grana drveća, koje okružuje proplanak, popadale bi na travu i vrtele se u krug. Što su se brže vrtele — to su više rasle, i pretvarale se u devojke. Tada bi pevale i vriskale od neobuzdane radosti, a zatim bi, isprepletenih ruku, raspuštenih i divljih kosa koje su igrale sa njima, napravile kolo. Bilo ih je devet. Njihov brat je bio tihi i pouzdani čuvar.
Olivera je, bez pokreta i treptaja, gledala u Kosjenku, koja se udubila u priču i kao da je bila negde daleko — samo je njen glas milovao zanesenu devojčicu, a zatim klizio niz jezero, sve do vrba koje su se nadnosile nad vodu. Oko njih su, na maloj udaljenosti, šetali paun i paunice, a vetar je zastao u Kosjenkinoj kosi, očaran pričom.
— Jedne noći, vuk samotnjak, prognan od svog čopora, sišao je sa planine u potrazi za hranom. Spavao je u napuštenom leglu jelena na rubu poljane i, inače uvek oprezan, paun–čuvar nije ga video.
Paunice su se razdragano smejale i igrale, i to probudi izgladnelog vuka. Niz čeljust su mu curile bale, njušio je u vazduhu miris sveže hrane.
Zanesena u kovitlacu igre, ne sluteći opasnost, najmlađa devojka–paunica bila mu je nadohvat. Skočio je divlje, ali je, umesto vrata, dohvatio plećku čigra–devojke. Potekla je krv. Devojke se pretvoriše u paunice i prhnuše na drveće, samo ranjena devojka nije mogla da poleti. Ugriz zveri bio je na mestu gde je trebalo da se pojavi krilo. Potrčala je kroz šumu u smrtnom strahu.
Užas se spustio niz planinu. Sada se, umesto pesme, čulo režanje zveri u poteri za plenom, koji je sve više posustajao, gubeći dah. Šuma je oživela. Vapaj nesrećnice probudio je drevna stabla i drveće je sklanjalo grane sa njenog puta, a zatim ih u besu spuštalo da onemogući zver koja ju je gonila.
Iznemogla devojka, na izmaku snage, dokopala se ruba šume i pala u travu, pretvarajući se u paunicu. Vuk joj je izgubio trag, možda zbog piska paunova koji su ga zavaravali ili zbog probuđene čarolije šume koja ga je navodila u drugom pravcu.
Kosjenka podiže ruku i nadlanicom obrisa Oliveri suze, a zatim obmota svoju kosu oko vrata, ne bi li je otrgla od divljanja radoznalog vetra, koji je čekao nastavak priče.
— Ne plači, još nije kraj. Slušaj dalje.
Zagrlila je devojčicu a topao dan se spustio na njih, uljuljkujući vrapce mirisima prvih dana leta.
— Cvrčak je kroz prozor gledala mesec. Svi u kući su spavali, tako je mislila, a ona je odlučila da noćas izađe pod mesečinu i da se valja po travi. Videla je da to rade devojke iz sela koje se nalazilo u dolini. Nije razumela zašto to rade, ali htela je da proba, da vidi šta tu ima posebno. Ako ima. Išunjala se iz sobe u kojoj je spavala sa starijim sestrama. Izašla je na livadu, a zatim spazila da se nešto crni u travi. Tako je pronašla ranjenu paunicu. Prigrlila je malenim rukama i odnela u kuću.
Danima je Cvrčak lečila ranjenicu koju je smestila ispod greda na tavanu kuće. Krilo je sraslo, ali je već bilo sigurno da ptica nikad više neće leteti, a to je značilo sigurnu smrt u divljini. A njoj kao da se nije ni živelo. Samo kad bi joj Cvrčak nakvasila pera suzama pristajala je da uzima hranu i vodu. Polako je kopnela od tuge.
Cvrčkov otac pažljivo je motrio šta se dešava. I one kobne noći bio je budan i pratio svoju najmlađu kćer. Zadavala mu je najviše problema, radoznala i nesmotrena, uvek udaljena u sanjarenju. Rešio je da, kad bude prvi put išao poslom u veliki grad, ponese i paunicu, i pokloni je svom prijatelju, direktoru Zoovrta. Tamo će biti sigurna. To je jedino što je mogao da joj pruži, mada je znao da bez slobode, usamljena, neće dugo poživeti.
Dok je tovario kavez sa pticom na kola, neumoljiv na Cvrčkove molbe i suze, sa grana drveća na ivici šume čuo se krik pauna, a zatim ceo hor paunica. Ptica iz kaveza odgovori piskom. Paun i osam paunica su se pozdravljali sa svojom sestrom.
— Znači, Cvrčak je spasila paunicu, i sad ona živi u Zoo Vrtu?
Kosjenka se nasmeši i povuče joj prstom po čelu.
— Pametna glavica, hajde da ti pokažem tigrove.
Devojčica ciknu od sreće i pljesnu rukama.
— To ćete ostaviti za neku drugu priliku, a ti mala, dođi ovamo.
Vaspitačica i vozač su stajali nedaleko od klupe, namrgođeni, a njih dve, zapletene u priču, nisu čule njihov dolazak.
Kosjenka se nagnu i poljubi Oliverinu kosu, zamršenu na znojavom čelu. Devojčica nevoljno krenu za vozačem. Vaspitačica se dugo zahvaljivala Kosjenki.
— Siroto dete, ostala je bez cele porodice. Premrli smo da joj se nešto ne desi. Stalno beži — uvek ovde. Idem da zahvalim direktoru što nam javlja svaki put kad se pojavi, i što je svi pazite.
Ode užurbanim korakom a Kosjenka zamače za živu ogradu.
Iz kola koja su kretala, Olivera se okrenu i, kroz ogradu od kovanog gvožđa, pogleda ka travnjaku. Paun se šepurio, okružen sa devet paunica. Baš lepo što je onaj ozbiljni direktor nagovorio vaspitačicu da je pušta svake nedelje da dolazi u Vrt. Možda ponovo sretne i Kosjenku.
Još jedan par očiju posmatrao je paunove. Pre dve godine na poklon dobio je paunicu slomljenog krila. Nikad se nije sasvim oporavila. Jela je jedino iz njegove ruke, iskrenute glave, posmatrajući ga svojim, kao dragulj sjajnim okom. Šest meseci kasnije, u vrtu je osvanulo jato — paun sa osam paunica. Niko ne zna odakle. Nikad se nisu mešali sa ostalim pticama i jedino je usamljena paunica nasla utočiste u njihovom jatu.
Kosjenka je sedela na travi uživajući na suncu.
Ljubav. Ima li većeg čuda? Ljubav toliko jaka da se žrtvuje sloboda.
Kad je Cvrčkov otac odvozio, sa grana su brat i sestre dovikivali: tražićemo te sestrice, gde god te odnesu, naći ćemo te i doći ti.
Vetar se šunjao kroz travu, hladeći joj perje, a dan se smejao balonima koji su leteli iznad Vrta.

Akiju, za sve lepo

Probudili su je potmuli udarci bubnja. Osluškivala ih je nekoliko sekundi i shvatila da su to damari koje oseća pod grlom, da tuku dok se bubne opne naprežu do pucanja. Gušila se. Kapci su joj teško padali po očima. Naprezala se da ih podigne. Kao da su se slepili. S mukom ih je raskrilila i kroz trepavice pogledala ka širom otvorenim prozorskim oknima. Naspram bledog neba okačena kandžama na krpastoj zavesi ljuljala se mačka. Mršava, nakostrešene dlake, bez glasa, njihala se kao klatno zureći u njenom pravcu. Džasmin nije mogla da se pomeri. Ležala je raširenih ruku, a oko nje, sa svih strana, dopirali su zvuci grebanja. Pacovi, desetine, stotine, horde pacova strugale su kandžama po parketu dok su se približavale dušeku na kojem je njeno telo, teško i bez snage da se pomeri, ležalo, ka njenim raširenim rukama, opruženim prstima. Strah je legao preko nje isisavajući joj vazduh iz pluća.
“Oh, molim te, pomozi mi, pomozi mi.”
Vapila je u sebi ne mogavši da izusti ni reč jer se Užas uspuzao u njeno grlo dok je pokušavala da viče i stegao joj glasne žice.
“Gabrijele, Gabrijele!”
Dozivala je mislima. Više je osetila nego videla senku koja se nadnela nad nju, i, zatim, spazi golubije plavo krilo kako se spušta i prekriva je. Mekano pero joj pomilova lice i tada sve stade. Bubnjevi u njenoj glavi su zanemeli. Polako otvori oči i vide mesečevo lice kako joj namiguje kroz prozor. Napor da viče išmirglao joj je grlo i Džasmin se odvuče do kuhinje. Hladno pivo je prijalo, ali ne dovoljno da potpuno ispere gorak ukus noćne more.

Časovnik je pokazivao dva sata i trideset minuta.

Provirila je kroz otškrinuta vrata spavaće sobe. Atanđu je spavala umotana u prekrivače. Mesečina je srebrila njene tamno smeže obraze i Džasmin se nasmeši kao i uvek kad bi pogledala u to lice. Spavala je sama što je značilo da se Glorija nije vratila.

“Atanđu!”

Pozvala je. Devojka se u trenu podiže.

“Šta se desilo?”

“Ne znam. Loše sam sanjala, a Glorija se nije još vratila.”

“Kupili su je na celu noc. Ne brini. Proverene mušterije.”

Džasmin je stajala oslonjena na vrata, oklevajući.

“Ajd, uvuci se kod mene.”
I Džasmin se ušuška kod Atanđu uživajući u mirisu njene kože.

Jutro ih je razbudilo lavežom užurbane ulice. Devojke su počinjale dan uz hladan čaj i gotovo ritualno sređivanje kose.

Dugoprsta Atanđu spretno je razdvajala pramenove na koje je dodavala umetke. Džasmin se vrpoljila pokušavajući da smota džoint.

“Mirna budi dok ne završim. Ugušićeš se od tog sranja. Ovo ti je drugi od jutros.”

“Ej, da ti radiš kod probisveta i ti bi se prvo napila, uduvala, pa tek tada krenula na posao. Sve sama socijala. Balave izbeglice i radnici na crno. Gade mi se. A gazda bi i mene da kara.”

“Džasmin, i mi smo balave izbeglice. I radnici na crno.”

“Ja sam završila Akademiju.”

“I ja sam kraljica od Sabe.”

Džasmin je htela još nešto da doda, ali ih prekinu vrisak zvona na vratima. Atanđu, visoka i hitra prva stiže da pridrži Gloriju koja joj se, okrvavljena, polugola, sruči u zagrljaj. Lice joj je bilo otečeno, izgrebano, usne zacepljene. Na desnu nogu nije mogla da stane. Koleno joj je bilo ogromno, a stopalo visilo čudno iskrivljeno. Devojke je uvukoše u stan i položiše na pod. Atanđu je milovala Gorijin obraz šapučući nešto i premlaćena devojka utonu u san.

Džasmin je u šoku posmatrala batinama unakaženo telo svoje drugarice. Milioni ledenih iglica izbijali su joj duž kičme. Nije mogla da govori, nije mogla da se pomeri. Vratila joj se noćna mora, strašnija i okrutnija na javi nego u snu. Treptala je da zaustavi suze koje su joj nekontrolisano vrile iz očiju.

“Ti sad ideš na posao.” Obrati joj se Atanđu.

“Ma koji ti je qrac, ne idem nigde. Vidi šta je sa Glorijom. Ako zovemo policiju, deportovaće je. I nas.”

“Ti sad ideš na posao.”

Ovog puta Atanđu je progovorila nekim oporim glasom.
“A prvo ćeš da svratiš do Zapadne stanice, da nađeš Marcija i daš mu ovo što ću sad da napišem. Nikom ništa ne pričaj i s posla pravo kući.”
Dok je to izgovarala ote iz Džasmininih stisnutih usana tek zapaljen joint i ugasi ga u šaci. Napisala je par reci, tačnije, nacrtala neke kukice, savila pismo i izgurala Džasmin iz kuće.

Atanđu je i inače bila ta koja je imala glavnu reč u neobičnoj zajednici tri devojke, dve afrikanke i jedne belkinje, koje su delile stan, ali sad joj je glas bio mračan i hladan tako da Džasmin pođe bez ikakvog komentara. Nije bila uplašena, bila je užasnuta. Kao navijena lutka uputila se ka stanici metroa mehanički preskačući pseća govna duž ulice.

Na Zapadnoj stanici vrilo je kao u košnici. Putnici i oni koji čekaju, dokoni i džeparoši, nosači kofera i prerušeni policajci, svi su migoljili kao masa crva koja mreška se i razvlači. Džasmin se gurala kroz gužvu sudarajući se sa ljudima, saplićići se o kofere i putne torbe. Majica joj se slepila uz telo, otežala i mokra od znoja. Neko je povuče za ruku. Marcijus je gurao ljude oko sebe i izvlačio je iz uzavrele reke putnika. Dok je on očima preletao preko komada hartije koji mu je pružila, Džasmin je piljila u crveni natpis “Fast Food” iznad njegove glave i bilo joj je muka. Toliko muka da je poželela da se ispovraća po zidovima kioska, ali joj se prazan želudac samo skvrčio i ona pokleknu pod naletom nesvestice.

Marcijus je držao za mišicu jednom rukom, a drugom lagano lupkao po obrazu. Oči su mu izgledale kao duboki, mračni bunari. Mogla je da vidi sitne kapi znoja na njegovom nosu i plemenske oznake na obrazima. Definitivno je bio najružniji čovek kojeg je videla. Znoj mu je bio oštar, ali gipki pokreti i fino izvajani mišići pod tamnom kožom su je uznemiravali. Dok je smeštao u taksi, plativši vozaču unapred, samo je naredio da nikom ništa ne priča.
A kome da priča? Nije imala prijatelje. Nije imala porodicu. Samo dve crne devojke sa kojima je delila stan. Dve devojke koje su joj izgledale ružne i odbojne kad ih je upoznala, a sada su ceo njen svet, sva njena porodica.

Prisetila se tog jutra na Zapadnoj stanici. Sivo, tmurno, vlažno jutro. Smrdelo je na pseća govna i pokvareno mleko. Grlila je svoja ramena uvlačivši ih u tanku jaknu ne bi li bar malo zadržala toplotu. Gazdarica je izbacila zadržavši sve njene stvari. Bila je bez posla, bez para, bez dokumenata. Izbeglica u gradu izbeglica. Stomak joj se toliko zgrčio da više nije bila ni gladna, samo očajna. Nedaleko od nje visoka crnkinja je razgovarala sa momkom koji je bio okrenut leđima. Pogledala je u njenom pravcu i zastala u pola rečenice, a zatim prišla i pogledala je upitno. Tako su se upoznale. Atanđu je povela u stan, a dve nedelje kasnije joj našla posao.

Brod restoran, u kojem je radila na crno, pripadao je dvojici braće. Tako su se oni hvalili, ali, kružila je priča da oni samo rade za nekog Rusa koji ima bar još dve kockarnice i kupleraj. Džasmin je stajala na obali, pušila i pitala se šta njoj sve to treba. Halapljivo je uvlačila dimove, a misli su se vraćale na Atanđu i Gloriju.

“Zašto si ti uopste krenula iz te tvoje Afrike u Evropu? Nemate zimu, sneg, ložite vatru samo kad kuvate, raste vam banana, papaja i kokos nad glavom…”

Atanđu se smejala.

“Nemamo kokos, imamo samo manjoku, m’fungve i makajabu.”

“I ja tebi.”

Džasmin bi stavljala svoju belu koščatu šaku na Atanđino tamno, glatko, rame, upoređivala boje, uživala u kontrastu.

“Imaju i đu-đu.”

Glorija bi dodala sa užasom u glasu, sičušna crnkinja koja je delila stan sa njima.

“Šta je đu-đu?”

“To je vudu. Afrička magija.”

“To je sve sranje, nema magije.”
Džasmin se uvek smejala kad bi Glorija kolutala očima i sa strahopoštovanjem pričala o magiji.

“Ima, ima… Kad odeš u Evropu i ne šalješ kući pare, onda vrač napravi đu-đu i samo se probudiš jedno jutro u svojoj kolibi, i nema više Evrope, opet si kući. A može i da se umre.”

Džasmin zatvori put mislima bacivši ostatak nagorelog filtera urolanog od tankog kartona i zakorači na mostić koji je vodio na brod. U kuhinji je dočeka puna sudopera čaša i ona prionu na posao. Sati su prolazili ispunjeni pranjem sudova koji su pristizali jer je restoran bio poznat i uvek pun gostiju. Nije mogla da otera sliku strave koja joj je bila ispred očiju. Mislila je na Gloriju.

“Glorija, kako si ti došla ovamo? I zašto?”
Glorija bi, ljušteći krompir, na lošem srpskom, koji je naučila u nekom izbegličkom kampu nadomak Beograda, pre nego što je na zeleno prešla granicu ka željenoj Evropi, smireno, uživajući u najobičnijem, svakodnevnom poslu, opisivala običaje svog plemena.

“Ja sam najstarija od dece. Imam mnogo mlađe braće. Moram da zaradim dovoljno da braća mogu da se školuju. Moje selo je siromašno. Ujak i mama su pozajmili pare i poslali me u svet da zaradim pare. A kad se vratim kući neću moći da se udam i ima decu. Zato što radim sa muškarcima. Ali svi u porodici me vole i paziće na mene.”

Džasmin bi se smejala priči koja je išla pola na srpskom, a pola na nekom čudnom engleskom, iskrivljenim rečenicama, pogrešnom naglasku, ali … samo značenje bilo je bolno. Nije joj bilo do smeha. Volela je mršavu devojku zbog čistoće duše jer ni jedan od muškaraca koji je plaćao nije mogao da ima ništa više od njenog tela. Srce i duša su pripadali porodici, a ona je svesno bila žrtva i nije žalila zbog toga. Bar nije pokazivala. A porodica je obožavala kao što se obožava žrtveno jagnje čija će krv da umilostivi bogove i donese blagostanje.

“Kod Atanđu u plemenu je drugi običaj. Ona je iz Ba-Zair. Tamo ima mnogo đu-đu i tamo ne prodaju devojke. Tamo devojke uče da šiju bu-bu i prave suki.”

“Bubu? Suki?”

“Bu-bu je haljina, a suki je kosa, a kod nas kad kažes kosa znači lažeš.”

Svaki razgovor se završavao golicanjem i smehom. Džasmin se u mislima osmehnu Gloriji.


”Pričaš i smeješ se sama sa sobom. Baš si ti neka vesela ptica.”

Gazda je podbočen stajao tek metar od Džasmin. Nije primetila da se ušunjao u kuhinju sve dok nije progovorio.

“Dobro ti ide pranje i ribanje. Gore u kabini čeka te neki pištolj.”
Cerio se pokazujući žute i crne krnjotke zuba. Prešao joj je rukom preko grudi.
“Mogla bi da ga očistis.”

Sa gađenjem se sklonila sa druge strane šanka.

Prsti su mu kao nedopečeni ćevapčići, mali, kratki i masni… Pomislila je.

“Ne prija mi vaš smisao za humor.” Rekla je glasno. “A i isteklo mi je radno vreme.”

Znala je da je nije spasao šef sale koji je ušao da preda pazar. To je samo odložilo raspravu. I ponovno naskakanje. Gazda se držao onoga: ne jebe lep nego uporan. Požurila je kući ne svrativši u park da popuši još jedan joint.

Stanovale su na periferiji u tihom kraju ali im to nije smetalo jer je grad imao dobro organizovanu mrežu metroa, autobusa i tramvaja.

Ulaz je bio u mraku i ona odpipa duž zida do vrata stana. Ušavši primeti da je i u stanu mračno. Atanđu je dočeka na vratima, uze joj tašnu iz ruke, nehajno baci na sofu i uvuče je u sobu.

Glorija je, potpuno naga, ležala na krpenoj ponjavi na sredini sobe. Oko nje su bile upaljene sveće. Desetine upaljenih titravih sveća koje su lomile senke i bacale dovoljno svetlosti da ožive prizor iz mračnih snova. Džasmin je mogla da vidi svaku posekotinu na stomaku devojke. Krv se zgrušala i napravila crne linije na tamnoj puti. Parče otkinute kože je visilo sa butine. Videla je i neprirodno iskrenutu nogu. Usirenu krv na rukama.
Glorija je spavala pod dejstvom opijata. Sa njene desne strane sedeli su Marcijus i neka devojka. Jedan nepoznat mladić i Džasmin sa leve. Svi su bili Afrikanci. Ona jedina bela devojka među njima. Naspram Glorijinih stopala klečala je Atanđu koja je na sebi imala tanko platno vezano oko bedara. I ništa više. Telo joj je bilo oslikano belim i crvenim šarama. Pored nje stajala je korpa pokrivena maramom, a ispred drvena ćasa čiji sadržaj Džasmin nije mogla da razazna. U levoj ruci držala je kratak štap sa snopom perja na vrhu. Mumlala je i mrmorila. Izgovarala je neke reči koje su ličile na kletve i molbe u isto vreme. To je trajalo neko vreme, a zatim je Atanđu počela da peva.
Reči su klokotale kao voda niz kamenje, grgoljile, a potom prelazile u otegnuto zavijanje. Vazduh se zgusnuo u sobi i rađao senke koje su se uvijale pod plamenom sveća.

Zidovi su se udaljili i potamneli, pretvorili u hiljadugodišnja debla, mračni bedem iza kojeg je tišina koja ne propušta ni vapaj ni smeh. Glas se podizao i spuštao, ličio na tuljenje vuka, na reski lavež psa, pretvarao se u režanje, u kevtanje, a zatim ponovo u zavijanje. Pramen tame je postao ogrtač mraka i Džasmin za vratom oseti vreli dah koji se rastegao u obruč povezavši ih u pun krug. Stezala je ruku čoveka do sebe osećajući po telu naizmenično jezu i plamen. Atanđu je uzimala pregršt nečega iz čase i bacala po Gloriji. Svaki put kad bi prah i grumenčići pali po devojčinoj koži pojavile bi se iskrice. Sklonila je maramu sa korpe i izvadila crnu kokošku vezanih nogu sa kapicom navučenom preko glave. Kokoška se bacakala, lomila krila. Atanđu je spustila kokošku pored Glorije i štapom joj prebila noge. Sa dna korpe izvadila je vezenu tkaninu i bacila preko Glorije i kokoške ne prestajući da mrmlja i peva. Glas joj je postao lavež i u trenu kad je zaćutala pogasile su se sveće. Vrelina opali Džasminine obraze, a trenutak kasnije sveće se upališe. Atanđu otkri Gloriju i reče nešto. Marcijus ustade i upali svetlo. Džasmin je gledala u Glorijine noge, potpuno zdrave, bez povreda. Kokoška pokrenu krila jednom, drugi put, a zatim se umiri. Glorija otvori oči i osmehnu se kao dete posle dugog sna.

“Šta se to desilo?” Upita Džasmin.

“Posetio nas je M’bali m’bua – Čovek-Pas,” šapnu Marcijus odnoseći Gloriju u krevet.

Džasmin je i dalje gledala unezvereno.

“Došao je da se zahvali Gloriji. Ona je dete njegove šume,” dodala je nepoznata devojka i pokrila Gloriju.

Kasnije, dok su pili čaj, Džasmin se zagleda u smirene Atanđine oči, pročisti grlo, a zatim ohrabrena pogledom postavi pitanje koje joj se vrzmalo po glavi.

“Šta voli taj tvoj Čovek Pas? Mislim, šta da mu dam ili obećam. Kao, ono, ovo, šta, da se nagodimo, mislim, eto… Ma imam problem sa gazdom pa možda može tu nešto da uradi.”

Atanđu se zagleda u šolju, kao da tu čita tajnu poruku, a zatim, ne podižući pogled, iščupa joint iz Džasmininih usta, ugasi ga u šaci i nasmeja se tako da joj zazvoniše perle na minđušama.

“Znaš, M’bali-m’bua je primio ovu žrtvu sa zahvalnošću, ali još traži da daš otkaz i počneš da radiš baš ono zbog čega si i završila Akademiju, da slikaš. A za prodaju će se on pobrinuti.”

Džasmin se zablenu u svoju šolju u naporu da pronađe da li i tu nešto piše, priseti se vrelog daha za vratom u tami sobe i Glorije Slegnu ramenima i izreče jedinu misao koja se zaiskrila u svesti.

“Pa dobro, ako M’-bali-m’bua tako kaže, pa nek mu bude.

Trnova Ružica

Bajke su put kroz život.
Uvek postoji cilj, prepreke i nagrada.


Bili su jako bogati. Moja baka kaže da su bili bezobrazno bogati. Imali su jednog sina i koliko god su lako dolazili do para, jedva su i to jedno dete rodili.
Družili su se sa glumcima, pevačima i mnogim poznatim ličnostima, pa su ih sve pozvali na dečakov prvi rođendan, u najpoznatiju kafanu u gradu i okolini. Gosti su došli luksuznim automobilima a neki i helikopterima. Svi su mnogo jeli, pili, pevali i igrali. Pokloni su uglavnom bili u lepo dizajniranim kovertama.
Ali…
U svakoj bajci postoji ali.
Prva odnosno bivša žena oca dečaka slavljenika bila je užasno ljubomorna. A to ne bi bio problem da nije bila luda naučnica. Dojezdila je na svom biciklu, otela dete i nestala u nepoznatom pravcu naočigled preneraženih pijanih gostiju. Policija naravno ništa nije mogla pametno da čuje od očevidaca jer su bili pijani, a i preneraženi.
Prolazile su godine, roditelji dečaka postali su još bogatiji, i svo svoje bogatstvo, pardon, pola svoga bogatstva su davali da se pronađe njihovo dete.
Na drugom kraju planete živela je jedna devojčica sa roditeljima. Ne bogato, ali udobno. Devojčica je bila izuzetno pametna i nadarena. Na tatu i mamu a i više od njih. Baka je doduše govorila da su to njeni geni, ali šta bake znaju. (Osim što svašta znaju).
Guglajući po internetu devojčica je pročitala priču o nestalom detetu. Sabrala je dva i dva i…
izračunala da bi im dobro došao dodatni prihod za sledeće letovanje. Produženo letovanje.
Prvo je istražila sve o bivšoj ženi oca slavljenika. I onda se zamislila. Onda je pronašla sve šta su poručili za slavlje, jer sve to ima na internetu. Zatim je pronašla čime se sve bavi majka otetog dečaka. Ponovo je sabrala dva i dva, utvrdila rezultat i krenula u akciju. Objasnila je roditeljima da moraju da izvade vize za svo troje i da odu za praznike na drugu stranu planete.
Naravno da su pristali. Ne zato što je treptala i upiljila se dovoljno dugo u njih svojim prelepim očima, već im je ukratko objasnila računicu, tj koliko je dva plus dva.
Rečeno – učinjeno.
Tata je podigao kratkoročni brzi kredit, mama zapakovala stvari (u to niko nije smeo da se meša), poslali Telegramom poruku baki da dođe da čuva mačka, i krenuli na put.
Naravno da nije bilo lako preleteti toliki put. Devojčica tvrdi da je u stvari to bila najveća prepreka, morale su ona i mama da drže tatu za ruke sve vreme. A i iza njih je sedeo čovek koji je hrkao kao nosorog. Ali, srećno su sleteli na cilj.
Kad su se odmorili krenuli su u posetu bogatašima kojima su se, naravno, prethodno najavili. I objasnili da mogu da im pronađu dete. Priređen je koktel parti u njihovu čast. I to u njihovom vrtu koji je mama nestalog dečaka negovala uz pomoć pedesetak baštovana. Vrt je bio poznat po tome što je u njemu uzgajano hiljadu vrsta ruža. Vrt su obezbeđivali swatovi.
Devojčica je zagledala svaki grm pažljivo. Iza jednog velikog žbuna ruža bila je klupa. Tu su sedele žena jednog od baštovana i dve devojčice. Naša junakinja stade ispred njih i nasmeja se. Pogleda majku nestalog dečaka i pokaza na jednu od dveojčica.
– Ovo je vaše nestalo dete!
Nastade pometnja među prisutnima. Majka nestalog dečaka se zbunila.
– Sve ima na internetu, reče naša devojčica, rodili ste devojčicu, a ne dečaka. Nije oteto dete već ste vi uplašeni da se to ne desi izmislili otmicu. Dete je sve vreme sa vama. Ova devojčica.
– Kako znaš da je to ona? Upita je jedan od swatova.
– Zato što samo ona od sve dece ima firmiranu garderobu i manikirane nokte.
– A kako si znala da je baš na ovoj klupi pod ovom ružom?
– Ovo je vrsta ruže bez trnja. Ne bi dozvolili da se Ruža ubode na ružu.
– I šta sad?
– Dajte mi naplativ ček ili dokaz o transferu na tatin račun.
I naravno, pošto je nagrada bila javno objavljena, dete pronađeno, novac je prebačen na tatin račun.
Srećno su odleteli kući, podigli novac, platili porez i otišli na zasluženo produženo letovanje.

Vetar je tukao u čelo kacige. Izazivao. Pojačala je brzinu suprodstavljajući se vazdušnom zidu koji se zgušnjavao pred njom. Vibracije sokova u njenim bedrima su se stapale sa ritmom motora. Mašina pod njom dahtala je u ljubavnoj igri koja je između nje i Harlija trajala satima. Sunce, poleglo na horizontu ispred nje, golicalo je zenice. Osećala je potrebu da stane i udahne mirise krajolika pre početka noći.
Sa zadovoljstvom je spustila kapke na pola čučeći u jarku kraj puta dok se oslobađala viška tečnosti i razmišljala o hladnom čaju iz čuture i već suvom biskvitu. Vraćala se iz dubine istočnih zemalja samozadovoljna što je bila samo u prolazu. Loši putevi i stalni oprez umarali su je više od petnaestodnevne vožnje.
Korov ispred nje se pomerao i ona umalo ne sede u koprivu i čkalj. Na brzinu podiže pantalone, psujući u sebi. Pođe ka visokom korovu koji je lelujao, i ne shvatajući u trenu šta je zapravo to, ugleda pufnasto, prljavo, belo krzno koje se batrgalo da se podigne na šape.
Nešto kao mačka, ali veće, glavatije…
— Ljubim ti oko, stara curo. Ovo ne liči ni na šta drugo nego na mladunče tigra. Belog tigra.
Tiho zazvižda kroz zube, a zatim se sagnu i podiže koprcavo stvorenje. Dok je to radila, pođoše joj srsi niz kičmu.
A gde je majka?
Pusto polje sa svih strana. Presečeno sivim drumom sa leve strane i crnom zmijom železničkih šina sa desne. Muk, mir i tišina.
Mače je ispuštalo grcave zvuke. Prljavo i izgladnelo dokazivalo je nepostojanje starijeg primerka vrste koje bi se brinulo o njemu u prethodnom dužem vremenskom i širem prostornom kontinuumu.
— E, oko ti poljubim, a šta ću sa tobom? Odakle dolaziš i kud si krenula mala, velika maco?
Pogledom još jednom premeri pustoš oko sebe, a zatim spusti zverče u travu i krenu ka motoru. Na pola koraka zastade, a zatim se, uzdahnuvši, okrenu.
Prvo mesto u koje je stigla tokom noći bilo je jadno, u mraku. Naletela je na neku birtiju, ali škiljavo svetlo i mučna atmosfera nisu ulivali poverenje, te ona krenu dalje.
Nova, privremeno ime bebe tigra, do prvog zoo–-vrta, kako je sama sebi obećala, dremala je zadovoljno, ugurana između golog tela i poširoke majice upasane u širokim kaišom stegnute pantalone.
Izašavši na put, vrati u mislima auto–kartu oblasti kroz koju je putovala, i već sat vremena kasnije obrela se u živahnoj varošici. Pokušala je da se raspita za neki zoo vrt, ali su svi odmahivali glavom. Snabdela se hranom i mlekom u dragstoru i rešila da pređe granicu još iste noći. Ako pronađu Novu, pokušaće da objasni da je to njena beba koju je porodila onako, uz put. Ako ne poveruju, nek je zadrže. Bebu, ne nju.
Poverovali su. Zbog ožiljka koji je išao celom desnom stranom lica i niko nije mogao dugo da zadrži pogled na njoj, zbog toga što im se spavalo i nisu znali šta bi sa tom mačketinom koja frkće i grebe, a oni su tek par umornih državnih činovnika na bednoj rampi kroz koju neko prođe jednom u sedam dana, a i zbog zgužvane zelene novčanice koja čini čoveka gluvim, slepim i nemim.
Na sledećoj rampi su joj samo mahnuli da prođe, letimično bacivši pogled na pasoš, ne udarivši pečat.
Noć i lenjost udruženi prave čuda.
— Harli, oko ti ljubim, za dva satića smo kući.
I tako beše.
U stanu je dočeka nered i pismo na stolu. Poznala je Radov rukopis, a i on je jedini imao ključ od njenog stana. Čitaće kasnije.
Do kupatila je skinula sve sa sebe i ubacivši i Novu u kadu, pustila tuš da obilatim mlazom spira štroku i znoj. Nova se nije bunila. Šćućurila se između njenih stopala, samo da nije sama.
Okupane, nahranjene i umotane, dremkale su na velikom kauču, punom zgužvanih jastuka.
Sanjala je pustinju. Uobičajni pejzaž njenih snova. Gola, kamena pustinja sa razbacanim peščanim ulegnućima. Kao površina maminog mramornog kolača, raspuklog i posutog šećerom u prahu. Samo su u njenom snu boje bile mrtve. Uvek tako počinje, od sive. Hoda pod visokim, zgusnutim svodom koje se polako spušta i pritišće joj pleća. Spušta se na kolena i puzi. Teret je guši i ona sulja stomakom po tlu. Ispred se otvara pukotina i ona se strmoglavce zavlači u nju. Dimenzije se menjaju i ona se uspinje uz oštro stenje odupirući se golim rukama i tabanima, dok u visini bledi svetlost. Procep je sve širi i ona, razapeta, mrvi zadnju snagu da se odbaci u vis. Sklizne preko ivice i pada u rasplinutu svetlost nove pustinje. Pod njom se sve ugiba. Vuče se po površi mora zaštićenog ribljom opnom. Pogled joj hvata zvezdu koja se spušta i pretvara se u svetlost koja je obuhvata u čauru. Grči se u fetusni polozaj. Svetlost uhvaćena između kolena i grudi pišti i ona, budeći se, oslobađa Novu iz klinča.

— Pismo, stara curo, Rado ti je ostavio pismo.
Iskobeljala se iz ćebadi i, upalivši noćnu lampu, sa pocepanom kovertom i pismom, vrati se u krevet.
„Dano moja… danu moj… meni je stigla noć…“
Nizale su se rečenice, a njoj se stomak grčio i mučnina se pela uz jednjak, gurajući kiselinu u usta. Kad se ispovraćala, pronađe u kredencu poluispražnjenu paklu sasušenih cigareta, uštekanih kad je pre par nedelja po peti put uspešno ostavila duvan. Od alkohola ni traga, pa se zadovoljila čašom vode.
Rado je zaglavio. AIDS, sida, kako god. Znači i ona da se ponada da će joj pozitivan rezultat zakucati na vrata i reći „Bu“.
Pogledala je datum. Od pre petnaest dana.
Previše šoka, čak i za suze.
Vraćala se unazad, na njihovo poznanstvo od pre dvanaest godina. Zajednička putovanja. Reporteri slobodnjaci. Proputovali i Istok i Zapad zajedno. Pustolovina dovoljno da ispune život stanara solitera.

Dok je gasila opušak vrhom čizme kraj suve humke, zamišljala je kako podiže pištolj i sipa olovo u usta.
Vrane graknuše sa obližnjeg drveta i ona se trže. Obrisa nevidljive suze i krenu put izlaza sa groblja, ne osvrćući se.

Nova je spavala u jastucima, bela i čista, čudesno lepa.
— Odakle si došla?
Pozvala je par redakcija i ponudila fotografije posledica zemljotresa i niko nije bio zainteresovan. Probala je sa još jednim urednikom i, bingo. Biće za cigarete i mleko za Novu, dok je ne smesti u zoo. Najvažnije što je saznala odakle zverče. Vagon putujućeg cirkusa se izvrnuo. Poginuo krotitelj i ženka belog tigra. Mladunče niko nije spominjao.

Dani su se cedili niz prozor, Nova je rasla kao hibridna biljka, a Dana je odlagala i zoo vrt i odlazak u laboratoriju.
Jutra su je budila kuckanjem grančica rascvetale trešnje pod prozorom. Belilo behara je ubadalo u zenice. Pokušala je da navuče zavesu, ali joj je u ruci ostao delić tkanine i ona se, slegnuvši ramenima vrati u sigurnost kauča, dok je Nova lizala šapu i zadovoljno prela.
Telefon nije zvonio. Naravno da nije. Iščupala je kabal iz zida.
Senke su se dužile i rasplinjavale da bi pretvarale dan u noć.
Dani su otpadali kao latice i nizali se u nedelje, nedelje u mesece. Razbludela trešnja puna crvenih plodova, bljeskala je na podnevnom suncu nudeći joj sočne plodove. Svetlost u njoj nije prepoznavala sunce i ona je sakrivala lice u Novino meko krzno.
A Nova je, pitomija i privrženija od mačke, spavala s njom.
Priljubljene jedna uz drugu, jedna glatka, gola, žilava, druga mekana, bela, čupava, delile su iste snove.
Nova je sanjala. U genima je sačuvala sećanja predaka i putovala stepom. Jurila je dok je tlo podrhtavalo pod mekim udarom gipkog tela. Udisala je svež, mirisan vazduh slobode, širine, trava po kojima se valjala da očisti krzno. Drhtala je u snu, a Dana je drhtala s njom.
Satima su ležale u snovima, priljubljene kao ljubavnici, jedna dobro dozirana LSD, druga opijena ljubavlju i privrženošću.
Prodala je Harlija i dovukla zalihe. Taman će dotrajati.
I nije zvala Zoo. Nije otišla na pregled. Nije se javljala prijateljima.
Kisnula je sa Novom pod spuštenim nebom tundre. Spavala u brlogu. Lovila.
Njeno gipko telo postalo je mršavo. Napadi groznice su smenjivali napade kašlja, a Nova je velikim hrapavim jezikom lizala, čisteći je od znoja.
Rado je sedeo na kauču, uvaljen u jastuke. Sa crne, kovrdžave kose, polegle po vratu i niz leđa, cedila se voda. Nag, mirisan posle tuširanja, gledao je usisavajuci je u plavi bezdan očiju. Jedino je on mogao da gleda njeno unakaženo lice, a da ne vidi širok ožiljak od kojeg su drugi sklanjali pogled.
— Ne smeta ti? — pitala ga je začuđeno.
— Ja te vidimo onakvu kakva jesi, Dano, danu moj.
Ljubio je od korena vrata, niz kičmu, nežno, jedva dodirujući usnama kožu. Jecala je isprekidano, trepereći u iščekivanju. Okretao je na leđa, grickao otvrdle, izdužene bradavice. Ona se gubila, vriskala dok je ulazio u nju, a on se igrao uživajući u njenoj potpunoj predaji.
Nije postavljala pitanja gde je kad nisu zajedno. Nije htela da razmišlja o tome. Samo je jednom, metaforično, nešto napomenula, a on je rekao: „Ne“. Više nije pitala. A on je dolazio kao vetar, u naletima.
Praznine je ispunjavala u ljubavnoj igri sa Harlijem kojeg joj je kupio za osamnaesti rođendan, sa 18 godina zakašnjenja. Osvanuo je oblepljen novinskom hartijom i uvezan ogromnom mašnom, ispred kapije njene kuće. Putovala je, snimala, i prodavala fotografije taman da pokrije troškove. A on je dolazio i donosio miris iščekivanja, i svaki put odnosio deo nje, dok nije shvatila da je više nema bez njega, i da je sama, van granica sveta, koji se zatvorio pred njom.
Nova je delila snove, grgoljeći pesmu tigra, već ogromna i strašna, svima koji bi je videli, da su mogli.
Dana, zatvorenik i tamničar, i Nova, čiji sav svet je velika soba, goluždrava majka i kauč koji će uskoro postati mali za njih dve.
A Rado se vraćao u snove, sa svojim pričama, uzdignutim obrvama, pogledom koji je postajao ledeno surov ako bi osetio i trun njenog prisvajanja. Držao je njeno lice u svojim rukama. Prislanjao čelo na njeno. A ona je drhtala od želje i straha da ne bude odbijena. Cela utroba joj se grčila u želji da bude oplođena, ali su njihova sjedinjavanja ostajala jalova.
Prodala je kompjuter, televizor i muzički stub. Hrana za Novu i LSD za nju.
Vetar je bacao lišće na prozor i unosio nemir u snove. Siva magla se spuštala i ona poče jasnije da vidi.
Rado je, sa njom i Novom, jurio tundrom. Ona, polegla na leđima tigra, toplog stomaka i izloženih leđa koje je strugao vetar, a Rado, gibak kao zver, trči pored njih. Vazduh hladi upaljenu kožu, dok se oblaci vrtlože nad njima. Prolama se nebo i napaja ih dok se zadihani ljube uvaljani u meko krzno.
Prevukao je dlanom preko njenog lica, i ožiljak je nestao. Zaplakala je. Kao da je taj ožiljak bio brana suzama koje su se skupljale dvanaest godina, pa su konačno provalile put, jurile dok se ispraznele oči nisu zaustavile u jednoj tački na ispucalom plafonu. I onaj dar koji je pružila na otvorenom dlanu, jednom, davno, ljubav koja je odbijena, ljubav koju je gušila, ubijala, mrcvarila, i ne mogavši da je uništi, zatvorila u dno očiju, sada je istekla zajedno sa suzama koje je Nova pila s njenog lica.
Noć je krotila vetar koji je divljao po razlupanom prozorskom oknu tukući njime o zid. Nova je trčala po sleđenoj zemlji, kao po oblacima od snova, a sneg se u pramenovima uplitao u zamršenu kosu žene.
Daleko ispred, gde je nestao dan, zatreperili su plamičci korone ka kojoj su trčale, žena i tigrica, dok su vetar i sneg zatrpavali trag.

Žega je ubacivala muve kroz prozor na masne ostatke probranih komada rastopljenog pečenja. Po belom stolnjaku fleke, prosuto vino, planine mrva osušenog hleba i apstraktne slike utrljane pepelom cigareta. Par najupornijih, ili najizdržljivijih, zagrljenih u nekoj priči pametovanja, sedeli su na niskim, tapaciranim stolicama. Zbližio ih alkohol, ali, već sutra, posle par aspirina da ublaže glavobolju, zaboraviće na brzinu stečeno prijateljstvo. Mutni, žučkasti zidovi okićeni pletenicama od crveno belog krep papira, okruživali su prostoriju, a na čeonom, visila je uramljena crno bela fotografija predsednika.
Stajala je na ulazu svečane sale. Prsti su joj pobeleli u grčevitom naporu da fasciklu sa zahvalnicama, stegnutu na grudima, ne zavrljači preko plavo žutih pločica u lice direktoru, koji se pijano naslonio na rame jednog od gostiju. Sledeće što će se dogoditi, znala je već iz iskustva, bila je ispovest uz reku suza. A posle toga, možda, i priča o stanju u firmi.
Stidela se. Stidela se zbog toga što se prvi čovek fabrike napio do nekontrolisanosti. Zbog toga što je proslava koštala koliko i neisplaćeni regresi za godišnji odmor. Zbog toga što je jedan od glavnih ljudi u firmi upravo za keš prodao kamion stakla koji je sat vremena ranije izašao na sporednu kapiju dok je portir gledao na drugu stranu. Zbog toga što su se direktor pravne službe i šef(ovica) računovodstva zaključali u njenu kancelariju. I zato što je njena plata duplo veća od plate najboljeg majstora u proizvodnji. Zbog toga što ona sve zna, a ćuti.
Stidela se jer se plašila da će neko reći nešto ružno o njoj, a njoj je najvažnije bilo da je svi vole i da svi misle, a ne samo kažu, kako je ona mila i dobra osoba.
Kao da plagira njen namrgođeni izraz lica, nebo se smračilo najavljujući letnju oluju. Uskoro se spustio zid vode a sa promenom temperature popustila je i napetost.
„Kolega,“ — čovek iz arhive obraćao joj se uvek u muškom rodu, — „da te odbacim?“
To nije mogla da odbije. Kuća van grada, osim komfora, imala je i nepogodnost udaljenosti zbog lošeg saobraćaja. Zagledana u prizor ispred sebe nije zapazila pijanu iskru u njegovom oku, ni pobednički gest sa podignutim palcem, koji je iza njenih leđa uputio posmatračima naslonjenim na zid u hladovini hodnika.
Do izlaza iz grada razmenili su par uobičajenih rečenica, a zatim je ona utonula u ćutanje. Kiša je jenjavala i negde ispred njih, kao kapija, zablistala je duga. Zabacivši se u sedište, sklopila je oči, na trenutak, i potpuno predajući se sećanju, nije registrovala njegovu šaku na kolenu.

Devojčica je stajala na terasi posmatrajući užad od kiše kako otresa latice divlje ruže. Čekala je kišu. Možda joj je ovo poslednja šansa. Samo da se pojavi. U septembru polazi u školu i tada će biti sve završeno. Ali, ako ovoga puta protrči ispod duge, postaće dečak. Dobro se sećala priče starog kuma koji im je prošlog leta bio u poseti. Ako devojčica protrči ispod duge, postaće dečak. Samo što mora brzo da trči. Kao srna. Jer duga raste iz ćupa sa zlatom koji drži div na čijim leđima je oslonjeno nebo. Ako nije dovoljno brza, div će je primetiti, pa će i on da potrči plašeći se za svoje zlato.
Kiša je sasvim stala. Preskočila je preko ograde terase koja je samo odvajala stan u prizemlju od male bašte. Videla je krajičak duge negde iza poslednjih zgrada u bloku. Udahnula je duboko i, ne obazirući se na barice, sitno kamenje i stakliće, potrčala.

Šaka je obuhvatila njeno koleno i polako krenula na više ka rubu svilenih čarapa zakačenih žabicom. Ona je videla samo razlivene boje preko neba.
Daj gas, hoću da prođem ispod duge!
Shvativši njen zahtev kao pristajanje, uz neku perverznu igru, čovek je povećao brzinu i vratio ruku na njenu butinu. Naslonjena dlanovima na plastičnu konzolu, ignorišući njegovo napredovanje do golog mesa, sa grčem u stomaku, gledala je pravo ispred, ili možda iza, u devojčicu koja je trčala po mokrom trotoaru.

Duga nije bila ni za metar bliža. Kao da se div probudio i počeo da se takmiči sa malim bosim tabanima, nikad ne požurivši, da bi joj dao lažnu nadu, niti odjurivši daleko, da bi ona odustala.
Protrčala je poslednje zgrade u bloku i izjurila na ledinu punu pokisle trave i razbacanih otpadaka. Vazduh joj je rezao pluća, a ona je trčala. Mutilo joj se ispred očiju dok su je tabani pekli, kao da trči po užarenom ugljevlju. Isečena stopla su krvarila, ali ona nije osećala bol. Ne tu bol.
Duga je nestajala. Stajala je na pustom polju, iznemogla, zadihana, sva u posekotinama i ogrebotinama po nogama, bespomoćna u očaju izgubljenih iščekivanja.

Duga je sasvim nestala. Zavalila se u naslon sedišta. Sa gađenjem osmotri ruku na goloj butini, stidljivo beloj, jer se ona nikad nije sunčala, i, samo procedi, kroz zube:
Skloni ruku.
Daj kolega, što si se predomislila? Malo, evo ovde ću da parkiram.
Čovek, usporivši, skrenu na sporedan put. Ona iskoči i krenu nazad po blatnjavom putiću. Iza nje čule su se psovke i pretnje, ali nije marila. Izašavši na auto put osmotri automobile koji su se približavali i podiže prst.
Dok se vozila ka naselju ugurana na zadnje sedište zajedno sa troje musave dece, videla je devojčicu kako se pognute glave vraća niz mokre ulice, i, stigavši do ograde terase u zgradi na prizemlju, podiže pogled, pesnicom protrlja uplakane oči i obećava i sebi i nevidljivom protivniku na nebu: sledeći put.

Noćna frajla je mirisala pod prozorom dok je Marija završavala pismo. Uredno ga presavivši, ugura ga u koverat i zalepi marku. Adresu je već napisala. Znala je da će svi biti u šoku kad se posle praznika, umesto nje, pojavi čovek iz arhive koji zaprima poštu i ostavi njen otkaz direktoru na sto.
Otvorila je dnevnik i napisavši datum, zagledala se u leptirice koje su se sudarale sa uličnim svetlom. Negde daleko, jedna bosonoga devojčica trčala je za dugom u nepomirljivoj borbi između biti i hteti. Kad jednog dana protrči ispod duge, izgubiće snove. Ovako, još uvek ima čemu da se nada.

O Cvrčku i anđelu

Sedi, uspravna i ukrućena, ruke spustila u krilo, a oči joj živo šaraju po sobi. Zabrađene, u crnim haljinama, zgurenih ramena, ogrubelih ruku, sede starice. Neke se došaptavaju između sebe, neke samo zure u sanduk, popiju po gutljajčić rakije i dalje zure. Poneka se povremeno prekrsti dok gleda u Nanu na odru, belu i prozračnu. Koža joj se u smrti zategla pa izgleda mlada i zaspala.

— Ćero, da te pita baba nešto. Koliko je Nana imala godina? Ja je znam kako sam se udala ovde, a to je, biće, pedeset i osam godina. Ista je kao tada, Bog da prosti.

Sofija gleda u senke koje igraju po zidu, ne odgovara. Košulja joj zakopčana do ispod grla pa se čini kao da joj ono zadnje dugme drži glavu uspravno. Sveće pucketavo gore, plamen skače uvis, pada, miriše pčelinji vosak. Nana je samo takve sveće gorela, nikad parafinske, nikad mirišljave, samo ove od pčelinjeg voska koje je pravio neki deda u Paraćinu, po receptu svog dede. Doneo ih je punu kutiju, nije hteo da uzme ni paru, samo je prišao odru, prekrstio se i izašao. Kažu da je plakao dok je zamicao putem, da je ponavljao da je poznavao Nanu ceo svoj život, od kad je prvi put došla po sveće, dok je još iš’o bosonog.

— Znaš, ćero, znala je ona, Bog da prosti, kad joj je vreme. Sve se sama spremila. I okupala i obukla, popa pozvala, uzela sveću, upalila i… otišla. Tako.
Starica briše oči rubom marame, a zatim se prekrsti, tri puta zaredom.
— Jeste, tako je bilo i nikako drugačije. Mene je pozvala u prošlu nedelju i kaže: “Stamena, da mi dođeš u sledeću nedelju da bdiješ.” Ja joj kažem, “Bog s tobom, Nano, kome bre da bdijem”, a ona će, “Meni, Stamena, meni. Vreme je.”
Stamena glasno zajeca, a zatim ućuta. Kao da je udahnula a nikako da ispusti vazduh iz pluća.
— Ja sam čula da je platila sve unapred, i da je častila Miku grobara da baš u ponedeonik izjutra iskopa raku.

Svaka od njih je imala svoju priču o tome kako je Nana znala, i svaka je prepričavala svoje viđenje, svoje sećanje, svoju laž u koju je verovala, i svaka na svoj način. Neke su se krstile, neke kolutale očima, a neke se naprosto ledile od straha, bilo zbog toga što je Nana znala ili što je možda mogla da čuje i opovrgne priču. Kao da su očekivale da ustane, pogleda ih i samim pogledom natera da nešto priznaju. Šta, ne znaju, ali nešto što su zgrešile, sigurno.

Sofija ćuti i premerava pogledom ogledalo prekriveno crnom maramom, da se duša ne uplaši, da ne zaluta, da ne ostane zarobljena u prostoru između svetova. Drveni ram, širok i težak, okovan sedefnim laticama i srebrnim nitnama sa prednje strane, izrezbaren motivima žira po rubovima. Ogledalo je imalo crvenkast odsjaj i, dok je bila devojčica, volela je da se ogleda u njemu jer joj se činilo da joj je lice mnogo lepše u odrazu baš tog ogledala.
Nana je jednom, dok je seckala jabuke, ispričala da je to ogledalo donela sa sobom njena mati u sanduku od istog takvog drveta optočenog sedefom i srebrnim nitnama.
Nana je nazvala i rekla da dođe, da stigne do nedelje, najkasnije oko podneva. Poruku na sekretarici je odslušala pet dana kasnije kad se vratila sa postavljanja sondi. To mesto koje je locirala izgledalo je kao jedno od najvažnijih nalazišta. Bila je sigurna da je pronašla možda i ceo grad, mnogo stariji nego što su govorili zapisi. Poruka je užasnula. Vozila je sumanuto. Nije stigla na vreme, već je padao mrak kad je iskočila iz kola i utrčala u kuću.
Pogled joj se zadrža na starinskom kredencu. Između kredenca i peći bila je ugurana pletena korpa, ona koja se…
… puna šišarki ljuljala u ritmu Naninog hoda. Išle su do izvora da natoče vodu. Najlepša leta su bila ona provedena u toj divljoj zabiti daleko od grada u kojem je živela sa roditeljima.

Šetnju kroz šumu je doživljavala kao putovanje zemljom snova. Od kuće na kraju varoši, pa do šumom prekrivenog brda, valjalo je propešačiti dobrih pola sata brzim hodom. Jedan deo padine je prekriven zimzelenim rastinjem i tu su skupljale šišarke koje je Nana ložila preko zime.

Sunce se popelo visoko. Sele su na proplanak, tik uz ivicu šume. Nana je bila tiha tog dana. Imala je običaj da peva dok pešače prašnjavim putem između stabala belog i crnog duda. Imala je zvonak glas koji je ispunjavao prostor. Glas koji je romorio kao kiša, ili zvučao kao kad grad udara u trave, ili šuštao kao vetar u krošnji, pun glas koji je ostajao iza njih i plovio ispred njih pa joj se činilo kao da hoda kroz Naninu pesmu. A sada je u tišini pregazila prašnjavi put. I ona je ćutala. A šta bi drugo? Više bi joj prijalo da su sele u senku, ali je Nana izabrala baš ovo mesto, između senke i osunčane livade koja se urušavala do oboda drugog šumarka. Iza njih je bila dremljiva šuma, ispred živopisno divlje rastinje, korov, trava i poljsko cveće. Po cveću popadali leptiri, pčele, a iz trave se nadmeću zrikavci. Vilina kosa grabi od stabljike do stabljike kao mreža sunčevog ribara. Vazduh treperi nad livadom, lenj i gust.
Nana je obgrlila oko ramena i šapuće.
— Vidiš ono ljubičasto visoko cveće, to je lavanda, divno miriše, a odmah iza — tamo, vidiš li? To je zečji trn.
I objašnjava koja je koja trava, koji cvet. Šta se koristi za rane, šta za čajeve. Šapuće joj u uvo, kao da baje, a ona sluša opčinjena, zanesena, upija svaku reč koja ostaje urezana kako je izgovorena.
— Vidiš, ovo je bokvica, a ovo je hajdučka trava.
Sa obe strane puta kojim su se uspele uz brdo raste zova. Nana pogleda u krošnje a zatim poče priču, tiho i zaneseno, kao da objašnjava sebi, a ne njoj.
— Nisam znala da su se rešili na još jedno. Ona dva hajduka su već bila povelika muka. Niko nije mogao da ih ukroti ni utera u red. A ni njih dvoje nisu baš u godinama kad se rađaju deca. Jednostavno nije više bilo vreme za to. I one hajduke su kasno dobili, kad se već niko tome nije nadao. Kao i ja što sam rodila tvog oca, u nekim godinama kad je to bilo ne samo neobično, već i sramota, bar kod nas …
Na kratko zaćuta, jer joj se glas u trenu slomio. A onda nastavi:
— Sanjam ja jedne noći da baš ovde berem zovu. Sve cvetić po cvetić, ali nemam gde da odložim ubrano nego u kutiju od šibice. A mesec sija, i sve svetli, i drvo i cvet i put. Kao da je dan. I tako ja berem i nije mi jasno koliko to cvetića može da stane u tako malu kutiju, a već sam obrala celu krošnju. Dosetim se ja u snu da će biti prinove u porodici, probudim se i napišem sinu pismo da će mu se roditi kćer. Iznenadili se oni otkud da ja to znam, nikom ništa nisu rekli. I bi kako sam im napisala.
U trenu Nana ućuta i ukruti se i stegnuvši je dade joj znak da se primiri. Trava se uzkomešala i na metar ispred, pojavi se smeđi zec. Zastao, podigao se na zadnje noge i njuši vazduh, a zatim videvši ih, preturi se unazad, odskoči i otkotrlja se u šumu. Tišinu podneva prekinuo je bučan Nanin smeh a uskoro se pridruži i ona.
— Nano, pričaj mi bajku o zecu.
— Baš o zecu?
— Da.
— Dobro, ispričaću ti bajku o Cvrčku i čuvaru.
— Ali ja bih o zecu, Nano.
— Pst, miruj i slušaj, u ovoj bajci je najvažniji zec.
I ona se prepustila priči. Znala je da Nana svaku priču ispriča samo jednom, nikad ne ponavlja.

U Sazvežđu na kraju neba, gde usamljeno Sunce čuva svojih devet podanika, na planeti koja se plavi od okeana, na dnu jednog presahlog mora okruženog vilinskim gorama, bila je jedna mala kneževina kojom je vladao knez Pravedni. I kao svi mudri i dobri vladari bio je okružen hrabrim ratnicima. Jedan od njih, Stefan, imao je kuću na rubu šume, napravljenu od mirisnih stabala borova koje je sam oborio, istesao i dopremio sa planine.
U povratku sa jednog od mnogobrojnih pohoda doveo je lepu, mladu ženu. Stefan je želeo sina koji će biti ratnik, snažan i jak, kao što je i on sâm. Rodile su mu se dve kćeri, jedna za drugom. Prva, bučna, likom na oca, zbog žustre naravi, dobila je ime Trubica. Druga, nežna i mila, likom na majku, prozvana je Lira. Kod njih su imena davali tek pošto bi dete napunilo godinu, da se vidi kakve je naravi, da ime bude u skladu sa dušom.
A Stefan je želeo sina.
— Nano, a zašto nije voleo kćerke?
— Srećo Nanina, voleo je, ali je hteo i sina. Znaš, ratnici tako žele da dobiju sinove naslednike, a posle najviše vole ćerke. Ali, da ti nastavim.
Verna žena, osetivši muževljevu tugu, nosila je bosiljak i pelin u nedrima, burjan u tkanici, cvet ricinusa pod jastukom, palila je svako veče žrtvene sveće na oltaru starih bogova, krišom od muža i porodice koji su ismevali njena božanstva i ljutili se. A ona je uporno to radila sve dok joj se želja nije ispunila. U njihovoj kući se uskoro čuo grgutavi smeh novorođenog deteta. Razočarenje Stefanovo bilo je kratkotrajno, za razliku od duboke tuge žene. Želela je sina a rodila se treća ćerka.
Devojčica je rasla divlje u društvu malih šumskih zveri, veverica, zečeva i srna, koje su joj slobodno prilazile, a bežale na i najmanji nagoveštaj dolaska drugih ljudi. Volela je starije sestre i pratila ih na svim pohodima od branja šumskog voća do sakupljanja poljskog bilja.
Zbog hiljadu pitanja koje je upućivala svima pa i strancima prolaznicima jer je čudesno rano progovorila, i pesmi koje je sama ispevala, prozvaše je Cvrčak.
Trubica i Lira su često odlazile da beru sočne šumske plodove. Sa sobom su vodile i malu Cvrčak koja je gurala nosić u svaki cvet na putu i često nije mogla da drži korak sa starijim sestrama.
Jednom, dok su se provlačile uskim šumskim stazama, Cvrčak je primetila malog riđeg zeca kako ih prati.
O, Cvrčak je tako volela zeke! Sakrila se iza žbuna bezglasno se smejući i sačekala. I sčepala ga. Zec se koprcao, batrgao, a zatim počeo da moli Cvrčka da ga pusti. Obećavao je i šarenu sviralu koja pravi najdivniju muziku za Cvrčkove pesme, i beli štap sa pačjom glavom….ali, bez uspeha.
— Nano, zečevi ne pričaju.
— Oko Nanino, ovaj je pričao, ili se to tako pričinilo Cvrčku. Nije ovaj svet baš takav kakvim ga mi vidimo. Ima mnogo više čuda, samo je čovek oslepeo pa ne vidi. Ovo je priča o onima koji vide svet drugačije.
Cvrčak je požurila da stigne sestre i pokaže im svoju lovinu. Dobro, majka će se ljutiti, ali, ona je znala kako će na očevom licu izmamiti osmeh. Možda će joj dozvoliti da zadrži svoju novu igračku.
Tražeći sestre ulazila je sve dublje i dublje u šumu, ne obazirući se na molećiv glas zeca koji joj je govorio da ide pogrešnim putem. Lutala je Cvrčak šumom i čeznula za toplom kolibom, nežnim majčinim glasom, očevim pogledom koji daje sigurnost i zaštitu.
Šuma je bila sve mračnija.
Noć je zatekla Cvrčka u gnezdu od paprati na rubu livade. Umorna i osušenog grla od uzaludnog dozivanja sestrica, Cvrčak je zadremala sa zecom u naručju.

Probudila je tišina. I ptice i bube su zanemele. Mesečeva lampa je škrto osvetljavala sivi, krnji kamen na sredini proplanka iz kojeg je izbijao tanak mlaz vode pretvarajući se u potok što se spuštao kroz proplanak pa kroz šumu, između drveća. Sad se nad tim izvorom i vodom magla u pramenovima širila i pružala do stabala na rubu poljane.
Kao daleki zov začula se pesma, starija od šume i meseca nad njom, prvo tiha, a zatim sve glasnija, do urlika smeha i cike. Grudvice magle popadale po livadi se uskovitlaše u pramenove, zgusnuše se i pretvoriše u prelepe devojke. Naga tela kao da su samo opne ispunjene svetlošću. Iz plećki na leđima izbijala su krila vilin–konjica, nežna i prozračna. Bez zvuka su treperela pod jasnim svetlom mesečine. Nihove žive kose, neke plave kao cvet spomenka, a neke tamne kao mastilo, lebdele su oko tela kao haljine. Pevale su devojke i igrale u krugu oko vremešnog kamena iz kojeg je neprekidno tekla voda i magla.
Cvrčak je bila zadivljena. Zar ona najglasnija ne liči na njenu najstariju sestru Trubicu? A ona najlepša, pa to je njena Lira, ona mila sestrica koja u džepovima svoje široke kecelje uvek čuva kolač za Cvrčka.
Potrčala je preko livade noseći u zagrljaju svog novog drhtavog prijatelja koji je uzalud pokušavao da je zaustavi.
Devojke se raspršiše kao ptice. Čučale su na granama drveća koje je okruživalo livadu na kojoj su ostale samo dve, posmatrajući u nemom gnevu ovaj drski upad. Tek kad je dotrčala sasvim blizu, Cvrčak se suočila sa hladnim i surovim pogledom onih za koje je mislila da su sestrice. I videla njihova kopita umesto stopala.
Čučnula je u ugaženu travu, zbunjena i uplašena, pritiskajuci zeca na grudi.
Vile doleteše sa grana i spustiše se u krug oko nje. Kose im zavijoriše uplićući venac i počeše da kruže, sve brže i brže. Igrale su nemo, bez pesme. Tlo je podrhtavalo od udaraca kopita u sumanutom ritmu.
Cvrčku je srce divlje udaralo u grudima. A tada je mali riđi zec ponovo progovorio.
— Nisi me poslušala, ali ja sam tu da te podučim i štitim. Sad pazi. Zatvori oči i misli na oca. Pevaj u sebi pesmu i ne otvaraj oči. Ovo su vile koje oduzimaju život kad uđeš u njihovo kolo.
Cvrčku je sve zujalo u ušima dok je tonula u spasonosnu nesvesticu.
Pred zoru, Stefan, surovi a sada uplakani ratnik, na čelu grupe hrabrih, posle celonoćnog pretraživanja šume pomoću baklji i rašlji, nađe Cvrčka.
Ležala je u dubokoj nesvestici, na sred livade u krugu utabane trave i izgaženog cveća, u senci staklastog raspuklog kamena, grleći mrtvog zeca na grudima.

— Što plačes, ludice?
— Zašto je zeka umro.
— Nije umro, samo je postao drugačiji. Postao je senka. Otišao je u zemlju koja se zove raj. Spasio je devojčicu.
Nana joj je brisala suze, a ona je grcala i plakala.
— Ponekad naši čuvari moraju da odu u neki drugi svet, da bi nama bilo bolje. I mi ih se sećamo sa ljubavlju.
— Nano, meni je moj tata čuvar, i mama.
Tada joj je Nana obuhvatila lice svojim mekanim dlanovima i zagledala joj se u oči.
A Nanine oči su bile čudne, plave, tamne sa zlatnim pegicama. Izgledale su joj kao ozvezdana noć. I pričala joj tiho i dugo.
Čudno kako se i danas seća imena svake biljke koju je Nana opisala. Koja su joj lekovita svojstva. Gde najviše raste i kad je najbolje da se nabere. Kako se suši i priprema.
Ali ne može da se seti reči kojima joj je saopštila da su joj roditelji poginuli. I starija braća. I da će njih dve morati same dalje. A onda ju je uzela za ruku, povela kući podigavši korpu sa šišarkama, tu istu, obojenu u plavo i crveno, zaboravljenu u prostoru između kredenca i peći.

— Kaže pop da Nana nikad nije kročila u crkvu ali da je uredno plaćala parohiju.
— Nije nikad ni osveštala kuću, otkud da je sad zvala popa Jovana. Njega je tražila, a njemu je duša u nosu. Sa ovim mladim ni reč nije progovorila.
— Kažu da se oni znaju još dok je pop bio tamo u brdima gde je Nana živela dok se nije udala ovde.
— Uvek je bila čudna.

Ustala je iznenada. Starice se trgnuše i zaćutaše.
Prišla je Nani i s ljubavlju joj dodirnula obraz. Samo je smrt tako hladna.
Sa vrata je skinula nisku sa dva bakarnjaka. Zlatnici su se otkidali za školu, fakultet, magistraturu, doktrorat. Za uređenje stana prvog i poslednjeg neuspelog pokušaja da živi u braku, u zajednici sa nekim. Otkidali su se zlatnici ali su bakarnjaci ostali.
— Vidiš ovu nisku. To je tvoje i ostaće kod mene. Kad god zatreba uzećemo odavde.
Baka je otkopčala dugmiće haljine i tada je prvi put videla sjajnu nisku dukata.
Nana je povukla nisku i ispod nje na tankoj niti upredenoj od svile tamnela su se dva bakarnjaka. Prebacila ih je preko glave i stavila joj oko vrata.
— Ovo je moje. To ćeš ti čuvati i daćeš mi ih kad dođe vreme.
Čudesne šare na bakarnom novcu su opredelile njen život. Arheologija joj je postala više od ljubavi. Nigde nije mogla da nađe ni približno sličan novac. Ni šare kao na bakarnjacima. Nikome nije pokazala … A gde sve nije tražila.
Gledala je kako se senke poigravaju na Naninom licu, kako trepere i stvaraju privid osmeha. Nije bila sigurna, ali morala je da, detinje, iako već odavno nije dete, proveri. Na zaprepašćenje zabrađenih, prestravljenih žena, otkopčala je dugmiće na Naninoj haljini i prešla prstom preko glatkog belog poprsja, bez ijedne fleke, mladeža, belega. A zatim, zakopčavši joj haljinu, spusti poljubac na jedan pa na drugi kapak. I ostavi bakarnjake na njih.
— Vraćam ti dug, Nano. Vreme je.
U sobi je vladao muk, samo su sveće pucketavo gorele. Čulo se hripavo disanje jedne starice koja je bila užasnuta sopstvenom nemoći da u tom trenutku makar ne diše, kad već ne može da to radi nečujno.
Sofija je rukom dotakla dugmiće na svojoj košulji da proveri da li su dobro zakopčani.
One večeri, dok je Nana skidala zavetne bakarnjake, smakla se niska zlatnika preko grudi i otkrila smeđi beleg u obliku zeca. Takav isti, par sati ranije, otkrila je na svojim prsima, dok se presvlačila. Bila je zaprepašćena. Zbunjena. Uplašena. A onda se setila.
Senke su treperele po zidovima. A Nana je ležala, osmehnuta, ili je to možda bila samo igra svetlosti i senki. Ko zna.

Noć je legla na Dar–ul–Džihad. Zgarišta su još vruća od paljevine i eksplozije baruta i njihov rezak vonj štipa oči. Ruševine štrče kao krnji zubi neke zaklane zveri. Sve smrdi po usirenoj krvi i leševima. Čuje se poneki ropac umirućih, lelek silovanih žena i smeh vojnika okupljenih oko vatre. Vrelina avgusta će naterati osvajače da ubrzaju pokop leševa i raščišćavanje ruševina i tako preduprede boleštine. Uskoro će pobednici srušiti minarete i podići od istog kamena katoličke crkve. Kad svane dan varoš će ponovo ponovo dobiti staro ime. Beograd.

1.
Mesec je visoko, beo, okrugao. Vojnici u tišini promiču ulicom. Nose budake, lopate, kofe i neupaljene lampe, slivaju se kroz vrata trgovine i nestaju u mraku. Pre nego što se i poslednji spusti niz stepenik i zatvore vrata za njim, zatreperi slabačko svetlo negde ispred, u tami.
Mara stoji pored prozora. Viri kroz omčice pletenih zastora. Srce bije, a grlo se steglo. Otac već nekoliko noći izlazi, dočekuje vojnike, otvara im vrata podruma i odlazi sa njima. Celu noć se čuje potmula lupa, a ujutru prekrivena kola odvoze negde, nešto, a druga grupa vojnika smenjuje prvu. Dan, uskovitlanom bukom kola koja prolaze ka luci i žamorom glasova, ubije zvuke iz laguma. Susedi ništa ne znaju, ili … I tako je od prvih dana leta.
Otac, teške naravi i prekog pogleda, sad je već turoban. Zabrana da srpski živalj boravi u tom delu varoši najviše podgađa Maru. Ona dobro govori nemački i niko ne bi pomislio da je gazda Ulrihova jedinica Srpkinja, dete koje je ostalo posle smrti sluškinje pre desetak godina, a koje je nasledilo majčine dužnosti. Pred svetom to mu je bila kćer. Austrougarska je poslala tristotine porodica da nasele dunavski deo Beograda a ti novonaseljeni nisu znali pravu istinu, a nisu imali ni od koga da je čuju. Srbi koji su tu živeli proterani su u savski deo varoši, a dve nemačke porodice pobijene su prilikom povlačenja. Niko od starih suseda nije ostao. Okolne niske kućice od pletara i blata, prozora okrenutih unutrašnjem dvorištu, sada su srušene i na njihovom mestu izgrađene spratne kitnjaste zgrade. Njihova kuća se lepo uklopila u novoizgrađenu četvrt. Velika, prostrana kuća sa isturenim prozorima bila je udoban dom gazda Ulrihu a do kuće je bila zgrada trgovine sa dubokim podrumom za robu. Na dunavskoj strani su žitelji uglavnom Nemci, ali bilo je i Francuza i Jevreja. Nisu se mešali međusobno i zazirali su jedni od drugih. Mari nedostaje baba Nastina toplina i prećutno saosećanje sa njenom zlom sudbinom, ali i pomoć ostalih slugu koji su radili za oca. Sada sve mora sama da obavi u kući uz povremenu pomoć starog Alojza, osim onih dana kad je zbog mesečnice ostajala u svojoj sobi. Iz kuće je izlazila ponekad nedeljom i to samo u pratnji oca, do crkve. Ni sa kim nije razgovarala. Gospođice iz nemačke četvrti su se družile, ali su za nju sva vrata bila zatvorena. Otac se postarao da svi saznaju da mu je kći maloumna.

2.
— Marko, stala sam u vodu.
Devojka zastade, pokuša da krene unazad, ali ju je Marko čvrsto držao za ruku.
— Ćuti, glupačice, ovde sve odjekuje.
Marko nastavi da hoda povremeno dodirujući zid sa strane.
— Hodnik kao da je ozidan od nekog drugog ma-te¬ri¬ja¬la od onog kojim smo došli.
Devojka se uznemirila. Da nije bio mrkli mrak Marko bi mogao da vidi njeno bledilo i izbazumljen pogled. Ovako, niti je video, a nije ni mario. Ona je bila dobar ulov u oskudnim vremenima.
— Gde me vučeš dalje? Dovoljno smo odmakli.
— Nikad dovoljno daleko od moje ljubomorne Savke — nasmeja se Marko prigušeno i zagrli uplašenu devojku.
— Hajdemo još malo dalje, možda naiđemo na suvlji teren.
Pošao je dalje ispružene ruke, a drugom je vodio devojku koja se snebivala.
— Ako zalutamo?
— Nema gde da zalutamo, samo idemo hodnikom nazad. Ima jedno skretanje do glavne sobe. Ako požurimo neće ni primetiti da nas nema. Sklonio sam petrolej, ne mogu da upale lampe, a toliko su uplašeni da ni ne govore mnogo između sebe. Ne znam koga se više plaše, osvajača ili oslobodilaca. Jedni bombarduju sa neba, drugi pucaju iz bunkera — Marko je bio samouveren.
— Zar se ne plašiš da ima Švaba u ovom podzemlju? I da možemo da poginemo.
— Sanjao sam da ću živeti sto godina — Marko se smejulji. — Nepunih mesec dana po zauzimanju grada, Nemci su došli, postavili dva vojnika ispred podrumskih vrata i počeli sa istraživanjem. Nisu kopali, to znam, jer nisu iznosili zemlju. Ali, znam da su nešto zidali. Možda su pojačavali stubove. Jednu noć su izašli vidno uznemireni. Posle nekoliko dana su potpuno napustili radove. Nisu ovde, to je sigurno.
Marko se dobro sećao tog dana kada nije otišao na posao. Sedeo je sa kućepaziteljom i pijuckao rakiju prošvercovanu tajnim kanalima do grada. Videli su kroz šuber kad su uzbuđeni Nemci izašli iz podruma. Glavni majstor je vrteo glavom i govorio da je „to vrlo, vrlo čudno“. Razumeo je samo da su povremeno neki od vojnika nestajali. Bežali. Možda. Da je lagum nestabilan i da neće da postavlja mine u tom delu. Dovoljno je da samo zazidaju deo hodnika.
Kad su počele borbe za oslobođenje Beograda, stanari dve susedne zgrade koristili su podrum kao sklonište od bombi.
Marko je otkrio hodnik koji je bio iza polusrušenog ili možda nedovršenog zida. I osmislio mu namenu.
Naišli su na deo koji je suv. Sva ova napetost mu je samo pojačala erekciju. Savka, njegova venčana žena, to nije razumela. Nije mu dozvoljavala da joj priđe ovih dana kad je nebo bilo puno „savezničkih“ aeroplana, a on je baš tada imao želju da joj zadigne suknju bez obzira na njen strah. Deca su bila sklonjena kod rođaka na selu i Marko je pokušao da iskoristi svaki momenat dok su sami u kući. Bio je neprestano napaljen. Kad ga je napokon primorala da se i oni pridruže grupici ljudi sklonjenim u veliki porodični podrum, naprasno je pokazao interesovanje za tu novu igru skrivanja. U grupi uplašenih ljudi primetio je dve studenkinje koje su živele u komšiluku. Ostalo je samo da organizuje da se žene i majke sa decom grupišu u „sigurniji“ deo podruma, a ostalo je bilo pitanje mraka, hrabrosti i sreće.
Marko se prenu iz razmišljanja.
— Dovoljno smo se udaljili
Privukao je devojku sebi. Ona se kao nešto buni, kikoće a zatim prepušta.

3.
Mara se lagano penje uz drvene stepenice do svoje sobe pod krovom. Ispratila je starog Alojza, zatvorila je za njim teška drvena vrata okovana gvožđem i navukla rezu. Otac će ući kroz uski hodnik koji je od njihovog podruma odeljen niskim svodnim vratima sa polugama na obe strane. Taj drugi ulaz u podzemlje koriste samo ukućani. Kad siđe u hladni lagum, otac nikad ne navlači rezu, ali kad se vrati dva puta proveri da li je dobro zamandaljeno, kao da se plaši da iz tog mraka i hladnoće nešto ne dođe. Uopšte, bio je prilično uplašen već mesecima. Videlo se po sve većoj ćutnji u koju je tonuo.
Mara se uvuče pod pokrivač i zagleda u grede pod krovom. Mati je umrla, a Mara je ostala u njenoj sobi, u njenom drvenom krevetu zastrtom ćilimom koji je majka donela kad je stigla u varoš da služi bogatog gazdu.
Uskoro je čula lagan udarac čizama o basamke.
Kad su počeli tajanstveni radovi, u podrum više nisu odlagali robu, već samo neophodne potrepštine za kuću. Seljaci bi im povremeno donosili beli smok, povrće, dimljeno meso i med. Alojz je sve sam unosio u podrum. Vino i žito su skladišteni u lučke lagume i otac je tamo provodio veći deo dana. Sada, na kraju leta, njegove noćne posete su ponovo postale redovne. Nije im se radovala, ali nije imala izbora. Ugasi lampu i ostade da leži u mraku. Tako je bolje. U mraku.
Nije je tukao. Samo jednom. Kad su majku umotanu u pokrov odneli, ona je ležala u sobi i plakala. Došao je tu noć, smrdeo na uskislo vino i znoj, zadigao joj haljinicu i raširio stisnute mršave butine, a kad je zaplakala snažno je ošamario. Samo tad. Sutradan je naredio da se okupa i da ga od tog dana zove „otac“.

4.
— Beogradski lagumi, pa tako nešto postoji samo u priči — devojka je kolutala očima i pokušavala da imitira Mitrov naglasak.
— Mala, odakle si ti? Naravno da postoje. Beograd leži na podzemnim hodnicima, galerijama, podzemnim rekama, grobljima…
Mitar uvuče još jedan dim, a zatim pažljivo skloni žar sa džointa, umota ostatak u celofan i gurnu u unutrašnji džep jakne. Valjaće za posle. Ovo pile je izgleda bilo raspoloženo za kresanje, a ako i nije, znao je kako i kada da nastavi napad. Uroš, njegov jedini a samim tim i najbolji prijatelj, uvek je govorio da ne jebe lep, nego uporan.
Devojka je odmeravala motor, Mitrov ponos. Harli čoper.
— Ha, ha, ha… baš me nasmeja. Vi Beograđani volite da se duvate.
— Volimo mi i da duvamo. Hajde, pokazaću ti. Ortak mi je ostavio ključ da mu čuvam gajbu i nagluvog dedu.
Mitar opkorači čoper i mahnu glavom devojci da se popne.
— Volim da vozim polako kroz grad. Posebno posle duvke. Tada mi se čini da plutam na nekom nevidljivom oblaku.
Mitar je bio posebno dobre volje. Nedavno je prodao vespu i kupio pravi, dobar motor. Pazario je par grama domaćice, popio pivo i sad će da kresne nešto posle dve nedelje prisilne apstinencije.
Devojka mu se priljubila uz leđa. Konstatovao je da tu nema ništa spektakularno, bila je prilično ravna. Nije njegov tip, osim što je pile. A takve je najviše voleo. Njih je najlakše prevariti. Ona bivša, nije voleo da im pamti imena, bila je previše iskusna.
— Videćeš, strava je lagum. Iz njega vodi jedan hodnik koji se račva. A i ti hodnici se posle račvaju. Sad je leto pa može da se ide dalje u istraživanje. Jebi ga, ne volim sam. Znaš, prvih pedeset metara je suvo, ali od jeseni do proleća ima vode, ne znamo odakle je. Istražili smo par hodnika, neki su zazidani, vidi se po cigli da je drugačija, od pre trideset, četrdeset godina. Možda posle rata. Jedan zid smo počeli da rušimo pa ćemo da nastavimo da istražujemo kad se Uroš vrati. Nisam zadovoljan što je sad baš morao da putuje.
— Gde je otišao?
— Na truli zapad. Apsolventska godina u Ame¬ri¬ci.

Ugasio je motor pre nego što su skrenuli u ulicu, u tišini ga je ugurao u ulaz zgrade i zaključao vrata. Devojka ga je zbunjeno pratila, u nedoumici da li da se vrati.
— Tiho, deda je star i gluv, ali, nikad se ne zna. Idemo ovde, dole. Polako. Sad ću da otključam.“
Šaputao je, želeći da da ozbiljniji ton celoj avanturi. Kad su se spustili niz stepenice Mitar je zatvorio vrata i uključio malu baterijsku lampu. Potražio je opremu koju su držali u podrumu, jer nisu hteli da deda vidi čime se njih dvojica, on i Uroš, bave u poslednje dve godine. Podrum je bio zabranjeno mesto za istraživanje, ali posle nesrećnog udesa kad su mu roditelji nastradali, Uroš je ostao sam sa dedom. Podrum, i zabrana da se otvara, „jer su tamo izginuli mnogi tokom oslobođenja“ nije ga sprečila da napije dedu, pronađe ključ, podmaže bravu i zakorači u zabranjeno.
Naravno, svaka avantura je slađa kad se sa nekim podeli, tako da je Uroš podelio tajnu sa Mitrom, najboljim drugom, i njih dvojica su već neko vreme istraživali podzemne hodnike koje su pronašli iza vrata na dnu stepenica. Nisu naišli ni na kakve grobove niti posmrtne ostatke. Tu je bilo dosta prašnjavih ćebadi, lampi na petrolej, balona za vodu, ostataka izgorelih sveća. Podrum je služio kao sklonište za vreme bombardova-
nja.
Kuća je sazidana nad ostacima stare kuće i magaze koje su srušene posle velikog rata, ali je neimar ostavio prolaz na stepenište koje je uskim hodnikom vodilo do vrata podruma koji se tu nalazio. Niko nije znao od kada, iz kog vremena, možda samo deda koji je malo govorio, ali kad god je mogao proveravao je da li su vrata koja vode na stepenice, a koja su postavljena posle drugog svetskog rata, zaključana. Ponekad je stajao uz njih i osluškivao, a zatim se tromim hodom vraćao do svoje sobe i dremao sedeći uz prozor.

5.
Marko je držao devojku u zagrljaju oslonjen na hladni zid hodnika.
— Čuješ li? — prošaputa devojka.
— Ne čujem. Šta da čujem? — Marko je želeo da ovih nekoliko minuta uživa u tišini i smirivanju otkucaja srca.
— Nešto — devojka se pribi uz njega.
— To je samo moje srce.
— Ne, kao da neko ide.
— Ne ide. Pusti me da dođem do daha.
— Ide neko.
— Ne ide. Idemo mi nazad.
Marko krene niz hodnik ispruživši jednu ruku i opipavajući zid, a drugom pridržavajući devojku pored sebe. Čulo se pljuskanje koraka po plitkoj vodi. Ruka mu dotaknu prazninu i oni skrenuše u sledeći nadsvođeni hodnik.
— Sad budi mirna, još malo. Na kraju hodnika je onaj polusrušeni zid pored kojeg smo se provukli i ulazimo u glavnu sobu gde su ostali.
Marko se nadao da niko nije primetio njihov nestanak.
Hodali su još neko vreme i Marka poče da hvata panika. Hodnik se odužio a nikako da naiđu na otvor u zidu kroz koji su se išunjali. Ništa se nije čulo osim njihovog pljuskavog hoda kroz vodu koja je bila sad već u visini gležnjeva i noge su im bile mokre. Sad je znao da je pogrešio i da je u mraku prevideo neki krak hodnika.
— Moramo nazad, negde sam pogrešio— morao je da prizna, i glas mu više nije bio siguran.
Devojka zajeca.
— Mirna budi, naći ću put — pokušao je da veruje u reči koje izgovara.
I krenu nazad.

6.
Mara je bila gladna. Već nekoliko dana samo po milosti Alojzovoj dobija komad hleba. Juče joj je doneo i mleka, sačekao da popije, a zatim u strahu otišao do kuhinje da sakrije tragove neposlušnosti.
Mara je bila zatvorena u sobi pod krovom od kako je otac shvatio da je noseća.
Iako nije više izlazila iz kuće, do nje su dopirale glasine da su Turci ponovo krenuli u osvajanje i samo se čeka dan da opsednu grad. Možda bi oni vratili stare žitelje u varoš. Možda bi se i baba Nasta vratila. Da dođu i da je spasu ovog jada. Već dve godine su bile nerodne i gazdinski lagumi u luci su bili napola prazni. Vina je u velikim buradima bilo još dosta, ali žita sve manje. Vosak je gazda Ulrih čuvao u podrumu ispod trgovine. To mu je bio najunosniji posao.
Mara prisloni šaku na stomak. Beba je nedavno oživela.
Napregla se da čuje razgovor između Alojza i oca. Smakla je ćilim sa poda i virila između daski. Velika soba je bila osvetljena sa dve lampe, na stolu je ležala jedna od mapa koje su inače umotane u svitak odlagane u veliki sanduk zatvaran katancem. Prozori su bili zastrti da tračak svetlosti ne izađe. Stari sluga je vrteo glavom u neodobravanju. U jednom času gazda ga uhvati za gušu i siknu mu u lice. Stari se pokunjio, skupio ramena i spustio glavu.
Mara se razumela samo jedno: Odvešće je negde. Možda da je udavi u Dunavu. Ili da je preda vojnicima. Ko će njoj da veruje da joj je otac napravio dete. Kazaće da je veštica i da je sa đavolom zanela. Alojz je lane vozio duvan do Segeda i tamo je čuo o vešticama koje su spalili na bregu iznad Tise. Prvo su ih mučili da priznaju da su sa đavolom decu morili, a onda su ih na lomaču bacili. Otac joj je, hukćući i grokćući između njenih butina, govorio da je veštica isto kao što joj je mati bila. Posle bi ćutke odlazio iz sobe šutirajući sve što mu se našlo na putu.
Mara vrati ćilim na pod. Sedela je u tami sobe očajna i gladna dok Alojz nije došao po nju i poveo je ka podrumu. Nije se opirala, nije više ni plakala. Potpuno se predala beznađu. Siđoše u podrum, a Alojz zatvori vrata za njima.
Kad je užegao luč na crepu kraj vrata, i još jedan na sredini prostorije, Mara vide da se podrum dosta promenio. Sad je bio mnogo duži i dublji i sasvim zasvođen ciglom. Na drugom kraju je zjapio taman hodnik. Alojz upali lampu i pokaza joj da krene za njim. Išli su tako pedesetak koraka kad se hodnik udvoji. Alojz skrenu u jedan krak a Mara poslušno tapka za njim. Naiđoše na još jedno raskršće ali stari se nije zaustavljao i Mara je žurila za njim.
Sad je hodnik bio mnogo uži i vazduh teži za disanje. Ispred njih se začu cviljenje psa. Uz zid su bile naslagane cigle, kanta sa krečom, budak i pribor za zidanje. Alojz zastade. Mara spuštene glave stade iza njega.
Alojz je pogleda čudno, nekako ponizno i pokaza joj glavom napred u tamu.
— Idi. Negde ćeš stići. I oprosti.
A zatim uze budak i zamahnu.
Mara je trčala u mraku, padala, podizala se i nastavljala dalje. Iza nje u tami je zamirao samrtni urlik psa. Ostao je samo stari sluga da slaže ciglu i zatvara hodnik. A kad je i taj posao završio ponese krvav budak da svedoči gazdi o gnusnom poslu koji je za njega obavio.

7.
Marko je bio ljut. I uplašen. Ako ne nađe uskoro pravi put nazad, ostali će shvatiti da nisu svi na broju. Kad svane i svi krenu napolje, Savka će videti da joj nema muža, a sišao je u podrum pre nego što je čika Artemije zabravio vrata. Neko će primetiti da ni devojka iz komšiluka nije sa njima. Pronaći će lampe i kantu sa rezervnim petrolejom preko koje je bacio ćebad, napuniće lampe i krenuti u potragu. I šta on da kaže ženi gde je bio celu noć? Savka će ga zasigurno izbaciti iz kuće. Već je dovoljno nervozna. Razmažena trgovačka ćerka.
Izgledalo je da se teren uzdiže. Više nisu hodali po mokrom tlu. I vazduh je bio drugačiji. Noga mu zape za nešto. Zastao je.
— Ne pomeraj se da se ne razdvojimo — naredio je devojci. — Moram da opipam šta je ovo dole.
Devojka je šumno disala, nije mogla da govori od straha. Svi naleti želje su je prošli. Nije očekivala da će to biti tako na brzinu, s nogu, u mraku. A sada ne mogu da pronađu put iz ove podzemne strahote.
Marko je čučnuo i počeo da opipava ispred sebe. Cigle. Gomila cigli. Ispružio je ruke i dotakao ostatke zida.
— Ispred nas je zid. Delom je srušen, sa suprotne strane hodnika je prolaz. Spaseni smo. Ajde, daj ručicu i tiho da se ušunjamo. Ne čuje se ništa sa one strane. Možda spavaju.
Marko dohvati devojku za ruku i povuče je ka prolazu. Molio se u sebi da spavaju umotani u ćebad, uljuljani u prividnu sigurnost podzemnog skloništa.
Nije se zaricao da ovakvu avanturu neće ponoviti, ali će se bolje pripremiti.
Nastavili su da se šunjaju po tami ali hodnik je išao dalje i nije se završavao velikom nadsvođenom prostorijom. Nešto je krckalo povremeno pod njihovim stopalima. Nije se usuđivao da zastane i sazna šta je to. Koračao je napred u nadi da će stići negde i vukao devojku za sobom.

8.
Mitar se baškario na rasprostrtim ćebadima. Iznad njih je bio vreo grad, usijan od jare jednog od najvrelijih avgustovskih dana u poslednjih sto godina. Oni su bili u prijatnoj polutami, u hladnom podzemlju. Posrećilo mu se. Mala je bila dobro nalivena i dobio je ludu zabavu.
— Ja najviše volim da sam ja na leđima. Nekako mi je to prirodna poza. A, šta misliš?
Razgovori o seksu uvek ugreju atmosferu.
— Da si lenčuga.
— Ima i toga. A imam i traumu od karanja stojeći.
Devojka se zakikota.
— Kakvu bre traumu?
— Ako budeš dobra, možda ti ispričam.
— Ma pričaj.
— Vidi, ja volim žurke. Posebno one gde se ljudi ne poznaju između sebe. Takvih je najviše bilo prošle godine na Vračaru. Odem ti ja na takvu jednu žurku a ono puko akvarijum, riba koliko ti volja. Spazim ja jednu, sedi za stolom, a svi okolo đuskaju. Sednem ja sa druge strane i kažem mala, ti mi se sviđaš. Ajde da plešemo ti i ja. Tako bih da te stisnem. Ona se uozbiljila, gleda me onim crnim očima, sevaju munje i pita me da li ja nju zajebavam… Viče ona, vidim nešto ne valja, stadoše neki likovi oko nje… Ja kažem jok vala, skroz sam ozbiljan, baš mi se dopadaš. A već vidim da će neko da me polomi. Gleda ona mene i dalje, ali malo popustila. Spustila ruke na naslone i odmaknu invalidska kolica od stola. Meni oči ispadoše. Bio sam trezan u momentu. Izvinjavam se ja njoj sledećih pola sata. Ne znam šta da radim. Ona kaže da hoće kući. Ajd, ja ću da joj pomognem. Pita da li imam kola, nemam, ali nije važno. Da je odguram, tu je ona, na Neimaru. Guram ja ona kolica, pričamo mi, vidim riba je odlična ali invalid. Uredno sve. Pametna. Ima i sise. Sve kako valja, ali, u kolicima. Dođosmo mi do kućerine, bruka. Živa ograda, kapijica, a iza travnjak i jedno jedino drvo na sredini. Vila je u mraku. Pogašena svetla. Uguram ja kolica u dvorište a ona će meni da li hoću da je kresnem. Auh sestro slatka.
„Kako da te bre kresnem?“
„Šta, gadiš se zato što sam invalid?“
„Ama ne, nego eto, žao mi je, mislim, ne znam kako ti to misliš… da te ne povredim, a i kako ćemo… trava je rosna, hladna…“
„Vidiš ovo drvo“, kaže ona.
„Vidim“, kažem ja.
„Vidiš onu granu?“ pita ona.
„Vidim“, odgovorim.
„E, tamo me odguraj.“
— Odguram ja nju ispod drveta i pomognem joj da se rukama uhvati za granu…
— Mitre kretenu nisi valjda.“
— Jesam.
— Lažeš.
— Ama’ jel ti‚ ‘oćeš da čuješ priču ili nećeš?
— ‘Oću.
— … Podignem ja nju, uhvati se ona za granu, imala jake ruke, svučem joj farmerke i navalim ti ja. Morao sam da se pokažem kao pravi muškarac, šta ćeš, devojka u nevolji i tako.
— Sereš Mitre, ne popuštaš.
— E, keve mi… (Bolje nego da umrem od intoksinacije) I tako ja nju kresnem. Obučem ja njoj farmerke, odnesem je u kolica, namestim kosu, poljubim joj ručicu i poguram ka kući, kad… upališe se svetla i na kući i u dvorištu. A tata stoji na vratima.
Mitar zvučno izbaci vazduh iz pluća i zahukta.
— E, tu se umalo nisam usrao.
— „Dobro jutro, deco.“
— „Dobro jutro tatice.“
— I ja nekako procedim to jebeno dobro jutro.
— „’Ajde u kuću mladiću.“
— Izvinjavam se ja, ne bih, eto žurim…
Lupetam, a on me zagrlio i navalio da me gura u salon. Stigla je tu i mama i odvezla ćerku u kuću a meni sve cvrkuće kako će sad ona doručak da spremi.
— Samo gledam da li će doručak biti olovni ili gajtanast, ali šta ću. Noge same idu. Nasu čovek viski, nazdravismo. Ja ga gledam. Pitam ga očima a kolena se tresu.
— I? — Devojka ga gleda razrogačenih očiju, u neverici, usta joj poluotvorena.
— Potapše on mene po ramenu, ispituje ko sam, odakle sam, ako mi treba posao, čim diplomiram da se javim. Eto imaju oni mesta za mladog, perspektivnog čoveka. Treba im direkor razvoja. Dade mi i vizitkartu.
— „Moja ćerka eto voli da se zabavlja, šta ću, ne mogu da je držim u kući zatvorenu…“
— Ja i dalje ne verujem šta me snađe.
— „Ma… zašto ja, čoveče!?“
— „Ti si jedini koji je dopratio i skinuo sa drveta. Obično je ostave da visi dok se ne otkači… a nekad je i komšije skinu sa drveta i donesu kući…“

— Mitre, govedo, sad lažeš kao pseto.“
Mitar se smeje i kune se da je to živa istina i da od onda više ne kara na stojeći.
— Ajde da ti pokažem hodnike. Do jaja su.
Mitar uzima baterijsku i već je spreman za drugu vrstu akcije.
— Daj mi ruku da te ne izgubim, mada ova lampa ima novu patronu, vidi kako baca.
Šarao je svetlošću po zidu a zatim uđoše u hodnik i krenuše.

9.
Deda je sanjao lagume. Hodao je dugim, mračnim hodnikom koji vodi do urušenog zida. Sa druge strane se mrak pretvarao u crno testo koje ga je gušilo, uvlačilo mu se u usta, nos, uši…. Davio se.
Iskočio je iz kreveta znojav i uplašen.
Nikad nije gasio svetlo. Na stolu je uvek stajala flaša rakije. Ubijao se godinama alkoholom, bez uspeha. Jedina uteha je bila da je mogao da spava kad dovoljno popije. Jetra je odolevala.
Sa godinama je naučio da živi sa strahom. Osta¬vio ga je iza zatvorenih vrata. Da ga vreba. I čeka.
A sada, kao da ta vrata odjekuju. Ona grebe po njima.
Deda uzdahnu i nasu čašu.
Uskoro će da svane. Nije čuo Mitra. Bez obzira na nagluvost uvek je čuo motor. Momak je bio napaljen na jake mašine i presrećan što je vespu zamenio čoperom. Juče, kad je krenuo u vožnju, turirao je mašinu ispod prozora da deda vidi kakvo je to čudo.
Deda izađe u hodnik i iznenadi se kad vide motor. On je spavao u stanu kućepazitelja i nije mogao niko da mu promakne. Tako je mislio. Uzdahnuo je i popeo se stepenicama do stana da vidi da li je momak budan. Prijalo bi mu da danas sa nekim odćuti jutro uz dobru i jaku kafu. Ali, u stanu nije bilo nikoga. Vratio se do ulaza i nagazio na nešto. Sagnuo se da bolje vidi, a onda spazi šarene perlice rasute po pločicama i pogled mu nevoljno krenu ka stepenicama za podrum. Hladan znoj ga je oblio pri pomisli, ali ne, ne veruje da je momak tako budalast. A jedini ključevi su kod njega. Vrata nisu otvarana godinama, možda ni brava više ne radi. Otišao je do starinskog kredenca, iz fijoke, iza gomile nepotrebnih predmeta, izvadio je ključ. Gledao ga je neko vreme, premeštao iz ruke u ruku, a zatim ga ponovo vratio na mesto.
Čekao ga je veliki posao, ali još je u snazi, može on to. Do podne je prenosio materijal iz dvorišta i slagao u hodnik, a popodne je počeo da zida zid, ciglu po ciglu.

10.
Marko je bio žedan. Više se nije plašio ni Savke ni onoga šta ga čeka kad se izvuče iz ovog mraka. Samo da se izvuče. Devojka je šmrcala i plakala dok joj nije stisnuo gušu i zakleo se da će da je zadavi i ostavi da trune u mraku ako odmah ne umukne. Znao je da je napolju već svanulo i da su ostali stanari ustanovili da dvoje nedostaje. Nije znao da su se borbe preselile u njihov deo grada i da su svi ostali u podrumu, tihi, nemi, iščekujući razrešenje.
Nešto se micalo za njima. Možda su pacovi. Možda su neki podzemni insekti. Marko nije verovao u duhove, u bilo šta natprirodno. Verovao je u zveket novca zbog kojeg je i oženio Savku. Verovao je u svoju srećnu zvezdu. Verovao je da će živeti sto godina. Devojka nije više verovala u išta. Ni da će preživeti. Mogle su to da budu horde akrepa, duhova, reke pacova i insekata, to njoj nije bilo važno. Nije osećala ni smrad koji je ispuštala za sobom jer su joj od straha popustila creva. Marka je to dodatno živciralo, ali nije hteo da je ostavi u tom teskobnom mraku. Imao je želju da je odgurne i da je zaboravi, potpuno.
Zastao je i naslonio se na zid da malo odmori. Mora da su išli u krug. Dva puta su prošli kroz otvor na zidu. Prolaz je sigurno sa druge strane hodnika. On je uporno išao levom stranom, sada će da pređe na desnu. Tako je, to mora da je rešenje. Ispružio je ruku i napipao suprotni zid. U mraku pronađe devojčinu ruku i krenu dalje, ali ovoga puta desnom stranom. I zaista, posle stotinu koraka nađe na prolaz, hodnik se račvao. Izabrao je desni prolaz i nastavio.
Za njima je i dalje plovio prigušen ropac. Ako je ovo zatvoreni splet hodnika, to je mogao biti samo neko od ljudi iz skloništa. Neko ko je pošao da ih traži, ili, neko ko je po istoj potrebi krenuo u mrak, misleći da se neće izgubiti. Da ih traže sigurno bi hodnici bili puni glasova ljudi koji se dovikuju i titraja svetla.
Marko stade i u pola glasa upita: „Ko je to?“
Odgovorila mu je tišina tišinom.
— Ko je to?
Sad se već osmelio. Prijao mu je sopstveni glas u toj nemoj tmuši.
Kad utihnuše damari u glavi, on sasvim razgovetno začu šapat.
— Mara.
Devojka ciknu i odjek njene vriske ispuni hodnike.
Marko je odgurnu od sebe i zagleda se u mrak.
— Mara?
Ponovio je glupavo ne znajući šta da kaže. Koja Mara? Ko je Mara? Nije se sećao ni jedne žene, devojke, deteta niti starice sa tim imenom.
Glas je škripao.
— Gladna sam.
Glas je bio ropac, zahtev, a ne molba, divlji u toj promuklosti, nimalo snishodljiv. Glas nekoga ko je gladan. Marko je pretrnuo. Shvatio je dubinu gladi po tom glasu koji je bio i star i mlad. Glas najtežeg očaja i konačno najsmelije nade da će biti utoljena ta duga glad.
Devojka je vrištala, ali to je trajalo kratko i vrisak se pretvorio u ropac, a zatim u muk koji je prekidalo povremeno mljackanje.
Marko je trčao, padao, ustajao, puzao kroz mrak dok su iza njega zvuci postajali sve tiši i stopili se u muk.
Naleteo je glavom na zid, a zatim se provukao i posle par koraka našao u podrumu. Ljudi su sedeli u tišini. Tek poneko dete bi zaplakalo. Savka mu priđe i upita ga gde je bio.
— Tu sam bio, iza zida. Zaspao sam.
— Prespavao si mnogo. Nemci su iznad nas.
Marko se sledio. Nemci su iznad. Mara negde iza. Šta god i ko god Mara beše. A Mara je bila gladna. Znao je to u dubini mozga. Ta glad je bila nezasita. Kad utoli mrvicu gladi krenuće za njim. Upamtila mu je miris straha. Progoniće ga. Pređe pogledom po grupi ljudi i umesto njih vide samo hranu za Marinu glad.
— Idem da vidim šta se dešava.
— Ne možeš, čika Artemije dežura i otvoriće kad bude čisto za izlaz.
Savka se okačila o njegovu mišicu.
Marko je odgurnu od sebe i poče da lupa po vratima.
Artemije Isaković, stari kućepazitelj, oprezno proviri.
— Šta se dešava?
— Uđite čika Artemije, ja ću malo da dežuram, a vi odspavajte. Pozvaću vas.
Starac je jedva dočekao da se malo odmori. Zahvaljivao je Marku dok je tražio slobodno ćebe.
Marko zatvori vrata za njim i povuče rezu.
Sad više niko nije može napolje. Ni Mara.