Nomadi

Žega je ubacivala muve kroz prozor na masne ostatke probranih komada rastopljenog pečenja. Po belom stolnjaku fleke, prosuto vino, planine mrva osušenog hleba i apstraktne slike utrljane pepelom cigareta. Par najupornijih, ili najizdržljivijih, zagrljenih u nekoj priči pametovanja, sedeli su na niskim, tapaciranim stolicama. Zbližio ih alkohol, ali, već sutra, posle par aspirina da ublaže glavobolju, zaboraviće na brzinu stečeno prijateljstvo. Mutni, žučkasti zidovi okićeni pletenicama od crveno belog krep papira, okruživali su prostoriju, a na čeonom, visila je uramljena crno bela fotografija predsednika.
Stajala je na ulazu svečane sale. Prsti su joj pobeleli u grčevitom naporu da fasciklu sa zahvalnicama, stegnutu na grudima, ne zavrljači preko plavo žutih pločica u lice direktoru, koji se pijano naslonio na rame jednog od gostiju. Sledeće što će se dogoditi, znala je već iz iskustva, bila je ispovest uz reku suza. A posle toga, možda, i priča o stanju u firmi.
Stidela se. Stidela se zbog toga što se prvi čovek fabrike napio do nekontrolisanosti. Zbog toga što je proslava koštala koliko i neisplaćeni regresi za godišnji odmor. Zbog toga što je jedan od glavnih ljudi u firmi upravo za keš prodao kamion stakla koji je sat vremena ranije izašao na sporednu kapiju dok je portir gledao na drugu stranu. Zbog toga što su se direktor pravne službe i šef(ovica) računovodstva zaključali u njenu kancelariju. I zato što je njena plata duplo veća od plate najboljeg majstora u proizvodnji. Zbog toga što ona sve zna, a ćuti.
Stidela se jer se plašila da će neko reći nešto ružno o njoj, a njoj je najvažnije bilo da je svi vole i da svi misle, a ne samo kažu, kako je ona mila i dobra osoba.
Kao da plagira njen namrgođeni izraz lica, nebo se smračilo najavljujući letnju oluju. Uskoro se spustio zid vode a sa promenom temperature popustila je i napetost.
„Kolega,“ — čovek iz arhive obraćao joj se uvek u muškom rodu, — „da te odbacim?“
To nije mogla da odbije. Kuća van grada, osim komfora, imala je i nepogodnost udaljenosti zbog lošeg saobraćaja. Zagledana u prizor ispred sebe nije zapazila pijanu iskru u njegovom oku, ni pobednički gest sa podignutim palcem, koji je iza njenih leđa uputio posmatračima naslonjenim na zid u hladovini hodnika.
Do izlaza iz grada razmenili su par uobičajenih rečenica, a zatim je ona utonula u ćutanje. Kiša je jenjavala i negde ispred njih, kao kapija, zablistala je duga. Zabacivši se u sedište, sklopila je oči, na trenutak, i potpuno predajući se sećanju, nije registrovala njegovu šaku na kolenu.

Devojčica je stajala na terasi posmatrajući užad od kiše kako otresa latice divlje ruže. Čekala je kišu. Možda joj je ovo poslednja šansa. Samo da se pojavi. U septembru polazi u školu i tada će biti sve završeno. Ali, ako ovoga puta protrči ispod duge, postaće dečak. Dobro se sećala priče starog kuma koji im je prošlog leta bio u poseti. Ako devojčica protrči ispod duge, postaće dečak. Samo što mora brzo da trči. Kao srna. Jer duga raste iz ćupa sa zlatom koji drži div na čijim leđima je oslonjeno nebo. Ako nije dovoljno brza, div će je primetiti, pa će i on da potrči plašeći se za svoje zlato.
Kiša je sasvim stala. Preskočila je preko ograde terase koja je samo odvajala stan u prizemlju od male bašte. Videla je krajičak duge negde iza poslednjih zgrada u bloku. Udahnula je duboko i, ne obazirući se na barice, sitno kamenje i stakliće, potrčala.

Šaka je obuhvatila njeno koleno i polako krenula na više ka rubu svilenih čarapa zakačenih žabicom. Ona je videla samo razlivene boje preko neba.
Daj gas, hoću da prođem ispod duge!
Shvativši njen zahtev kao pristajanje, uz neku perverznu igru, čovek je povećao brzinu i vratio ruku na njenu butinu. Naslonjena dlanovima na plastičnu konzolu, ignorišući njegovo napredovanje do golog mesa, sa grčem u stomaku, gledala je pravo ispred, ili možda iza, u devojčicu koja je trčala po mokrom trotoaru.

Duga nije bila ni za metar bliža. Kao da se div probudio i počeo da se takmiči sa malim bosim tabanima, nikad ne požurivši, da bi joj dao lažnu nadu, niti odjurivši daleko, da bi ona odustala.
Protrčala je poslednje zgrade u bloku i izjurila na ledinu punu pokisle trave i razbacanih otpadaka. Vazduh joj je rezao pluća, a ona je trčala. Mutilo joj se ispred očiju dok su je tabani pekli, kao da trči po užarenom ugljevlju. Isečena stopla su krvarila, ali ona nije osećala bol. Ne tu bol.
Duga je nestajala. Stajala je na pustom polju, iznemogla, zadihana, sva u posekotinama i ogrebotinama po nogama, bespomoćna u očaju izgubljenih iščekivanja.

Duga je sasvim nestala. Zavalila se u naslon sedišta. Sa gađenjem osmotri ruku na goloj butini, stidljivo beloj, jer se ona nikad nije sunčala, i, samo procedi, kroz zube:
Skloni ruku.
Daj kolega, što si se predomislila? Malo, evo ovde ću da parkiram.
Čovek, usporivši, skrenu na sporedan put. Ona iskoči i krenu nazad po blatnjavom putiću. Iza nje čule su se psovke i pretnje, ali nije marila. Izašavši na auto put osmotri automobile koji su se približavali i podiže prst.
Dok se vozila ka naselju ugurana na zadnje sedište zajedno sa troje musave dece, videla je devojčicu kako se pognute glave vraća niz mokre ulice, i, stigavši do ograde terase u zgradi na prizemlju, podiže pogled, pesnicom protrlja uplakane oči i obećava i sebi i nevidljivom protivniku na nebu: sledeći put.

Noćna frajla je mirisala pod prozorom dok je Marija završavala pismo. Uredno ga presavivši, ugura ga u koverat i zalepi marku. Adresu je već napisala. Znala je da će svi biti u šoku kad se posle praznika, umesto nje, pojavi čovek iz arhive koji zaprima poštu i ostavi njen otkaz direktoru na sto.
Otvorila je dnevnik i napisavši datum, zagledala se u leptirice koje su se sudarale sa uličnim svetlom. Negde daleko, jedna bosonoga devojčica trčala je za dugom u nepomirljivoj borbi između biti i hteti. Kad jednog dana protrči ispod duge, izgubiće snove. Ovako, još uvek ima čemu da se nada.