Zaspala je pred zoru i sanjala šume ispod visokih planina. Jezdila je iznad krošnji drevnih stabala, prepuštena krilima vetra. San je prekinuo urlik uznemirenog tigra koji je uzbunio ceo zoološki vrt.
Kosjenka je sedela pod lišćem ukrasnog žbuna, svog u povoju žutih pupoljaka, skrivena od radoznalih pogleda i jutarnjeg sunca. Osećala je pulsiranje nemira izgubljene duše. Ona koju čeka bila je tu, u blizini.
Ponovo je iz svog zaklona osmotrila ulaz u Vrt. Mršava, koščata devojčica, kratke kose i brzih pokreta prošla je pored kapije, sakrila se iza stuba. Osvrnuvši se levo pa desno, hitro, kao veverica, uspuzala se uz ogradu i doskočila sa druge strane.
Kroz prozor kancelarije, zaklonjen iza zavese, direktor zoološkog vrta posmatrao je upad. Ovog puta nije odmah pozvao Dom, niti poslao čuvare da dovedu malog prestupnika. Možda će ih obavestiti da je begunac tu, da ne brinu, i pružiti joj šansu da sat–dva provede u šetnji, pod budnim okom nevidljivih nadzirača. Pred očima mu je danima lebdela slika devojčice kad su je poslednji put uhvatili u bekstvu i odvodili. Nije plakala, nije se bunila, samo je nemo i bolno, pogledom ranjene srne, gledala preko ramena u pravcu parka.
Kosjenka se pažljivo izvukla ispod grana motreći ima li radoznale publike u blizini. Devojčica je prilazila travnjaku očarana prizorom. Veliki paun se šepurio izlažući slap blistavih pera suncu koje se poigravalo bojama. Okolo su šetale paunice. Paun i devet paunica. Kad joj se oči napuniše lepotom prizora, okrenula se na peti i pošla ka veštačkom jezeru da vidi labudove. Svuda se širio zvuk gakanja i kakotanja. Po mirnoj vodi su plovile veličanstvene ptice.
— Kako se zoveš?
Osvrnula se na zvuk mekog glasa koji je podsećao na nešto daleko i toplo, na glas majke, sestre. Sladak, čežnjiv glas.
Ispred nje je stajala najčudnija devojka koju je ona ikad do tada videla, ni malo nalik na ostale posetioce koji su nadolazili kroz kapiju Vrta, otvorenu tek pre nekoliko minuta. Ne mnogo viša od nje, raspletene sive kose koja joj je padala do kolena. Pružala joj je malu bledu šaku dugih prstiju.
— A ko si ti?
— Ja sam Kosjenka. Kako to da jedna tako mala devojčica luta sama po ZooVrtu?
— Nisam sama. Mama i tata su me dopratili i doći ce po mene. Uostalom, šta te se tiče?
Vrcnula se u stranu da pobegne, ali je začuđeno shvatila da je mala devojka jako brza i isto toliko snažna, i da je čvrsto drži za mišicu.
— Kad je tako, zašto preskačeš ogradu?
Tresla se kao šibljika na vetru. Treptala je zbunjeno, a niz lice joj kliznuše suze. Kroz sećanje prolete odjek pucnjave, prasak detonacija u nizu, rezak miris paljevine i sablasno svetlo vatre u noći, ukočeni pogled majke koja leži preko nje.
Devojka je pomilova po obrazu. Dodir blag, nežno milovanje lahora. Strah i panika nestadoše u trenu. Podigla je svoju hrapavu ručicu i pružila je sa puno poverenja, kao opčinjena Kosjenkinim tamnim okom, sjajnim, dubokim, punim mudrosti i vrcavog veselja, u kojem je prelomljena svetlost očitavala hiljadu boja.
— Zovem se Olivera. Pobegla sam iz Doma.
Reči su izlazile iz nje pretvarajući misao u rečenicu, jednostavno i spontano, bez predumišljaja da lažu ili ulepšavaju. Bez namere da se pravdaju.
— Vidiš kako je lako govoriti istinu.
Kosjenka se nasmešila i sunce joj je zaigralo na obrazima.
— Dođi, provešću te kroz Park.
Pošle su niz stazu, a vetar se poigravao Kos¬jen¬ki-nom dugom, sivom haljinom, prisluškujući njihov razgovor, ulagujući im se, raznoseći po koji list ispred njih.
Sa prozora ih je pratio zamišljeni pogled direktora koji je, u nedoumici šta da radi, trljao bradu i pitao se…
— Najviše volim da gledam ptice.
Olivera je podigla svoje malo, lepo lice ka Kosjenki
— Labudove i paunove. Eno ga! — vrisnula je radosno. — Ima devet paunica, vidi: jedna, dve, tri… osam. A malopre sam izbrojala devet?
— Negde je odšetala ta deveta, ne brini, vratiće se. Da li znaš priču o paunici i cvrčku?
— Ne. Hoćeš da mi ispričaš?
Olivera i Kosjenka sele su na klupu i posmatrale labudove kako skladno i dostojanstveno plove, povremeno glancajući pera na grudima. Po travnjaku trčkale su koke, kljucajući i galameći.
— Zar paunovi ne jedu bubice, pa i cvrčke?
Olivera je češkala lakat, odvaljujući suvu krastu. Mršave noge behu joj izbrazdane posekotinama i ožiljcima a kolena gruba. Prerano ostarelim očima upiljila se u svog vodiča.
Kosjenka joj pritisnu nos kažiprstom i glasno se nasmeja. Sa obližnjeg žbuna, uplašeni vrapci prhnuše ka krošnji drveta, glasno negodujući zbog uznemiravanja.
— Cvrčak je ime devojčice. Ali polako, evo priče.
Ima jedna visoka planina, toliko visoka da, i kad je leto, na njenom vrhu stoji kapa snega i leda. Po obroncima planine su guste, stare šume, i u njima je našlo utočište mnogo životinja i neobičnih bića, koja pobegoše ispred nadiranja čoveka. U podnožju planine, daleko od sela, na samom rubu šume, bila je kuća od borovih stabala. Tu je živela Cvrčak sa svojom porodicom. Radoznala devojčica je po ceo dan lutala livadom po obodu šume. Male životinje nisu je se plašile, a velike je nisu dirale.
Visoko, u šumi, živelo je jato paunova. Danju su pasli po proplancima i zobali šumske plodove, a noću, kad je mesec nasmejan i baca srebro niz planinu, izlazile su paunice da igraju stare igre. Sa grana drveća, koje okružuje proplanak, popadale bi na travu i vrtele se u krug. Što su se brže vrtele — to su više rasle, i pretvarale se u devojke. Tada bi pevale i vriskale od neobuzdane radosti, a zatim bi, isprepletenih ruku, raspuštenih i divljih kosa koje su igrale sa njima, napravile kolo. Bilo ih je devet. Njihov brat je bio tihi i pouzdani čuvar.
Olivera je, bez pokreta i treptaja, gledala u Kosjenku, koja se udubila u priču i kao da je bila negde daleko — samo je njen glas milovao zanesenu devojčicu, a zatim klizio niz jezero, sve do vrba koje su se nadnosile nad vodu. Oko njih su, na maloj udaljenosti, šetali paun i paunice, a vetar je zastao u Kosjenkinoj kosi, očaran pričom.
— Jedne noći, vuk samotnjak, prognan od svog čopora, sišao je sa planine u potrazi za hranom. Spavao je u napuštenom leglu jelena na rubu poljane i, inače uvek oprezan, paun–čuvar nije ga video.
Paunice su se razdragano smejale i igrale, i to probudi izgladnelog vuka. Niz čeljust su mu curile bale, njušio je u vazduhu miris sveže hrane.
Zanesena u kovitlacu igre, ne sluteći opasnost, najmlađa devojka–paunica bila mu je nadohvat. Skočio je divlje, ali je, umesto vrata, dohvatio plećku čigra–devojke. Potekla je krv. Devojke se pretvoriše u paunice i prhnuše na drveće, samo ranjena devojka nije mogla da poleti. Ugriz zveri bio je na mestu gde je trebalo da se pojavi krilo. Potrčala je kroz šumu u smrtnom strahu.
Užas se spustio niz planinu. Sada se, umesto pesme, čulo režanje zveri u poteri za plenom, koji je sve više posustajao, gubeći dah. Šuma je oživela. Vapaj nesrećnice probudio je drevna stabla i drveće je sklanjalo grane sa njenog puta, a zatim ih u besu spuštalo da onemogući zver koja ju je gonila.
Iznemogla devojka, na izmaku snage, dokopala se ruba šume i pala u travu, pretvarajući se u paunicu. Vuk joj je izgubio trag, možda zbog piska paunova koji su ga zavaravali ili zbog probuđene čarolije šume koja ga je navodila u drugom pravcu.
Kosjenka podiže ruku i nadlanicom obrisa Oliveri suze, a zatim obmota svoju kosu oko vrata, ne bi li je otrgla od divljanja radoznalog vetra, koji je čekao nastavak priče.
— Ne plači, još nije kraj. Slušaj dalje.
Zagrlila je devojčicu a topao dan se spustio na njih, uljuljkujući vrapce mirisima prvih dana leta.
— Cvrčak je kroz prozor gledala mesec. Svi u kući su spavali, tako je mislila, a ona je odlučila da noćas izađe pod mesečinu i da se valja po travi. Videla je da to rade devojke iz sela koje se nalazilo u dolini. Nije razumela zašto to rade, ali htela je da proba, da vidi šta tu ima posebno. Ako ima. Išunjala se iz sobe u kojoj je spavala sa starijim sestrama. Izašla je na livadu, a zatim spazila da se nešto crni u travi. Tako je pronašla ranjenu paunicu. Prigrlila je malenim rukama i odnela u kuću.
Danima je Cvrčak lečila ranjenicu koju je smestila ispod greda na tavanu kuće. Krilo je sraslo, ali je već bilo sigurno da ptica nikad više neće leteti, a to je značilo sigurnu smrt u divljini. A njoj kao da se nije ni živelo. Samo kad bi joj Cvrčak nakvasila pera suzama pristajala je da uzima hranu i vodu. Polako je kopnela od tuge.
Cvrčkov otac pažljivo je motrio šta se dešava. I one kobne noći bio je budan i pratio svoju najmlađu kćer. Zadavala mu je najviše problema, radoznala i nesmotrena, uvek udaljena u sanjarenju. Rešio je da, kad bude prvi put išao poslom u veliki grad, ponese i paunicu, i pokloni je svom prijatelju, direktoru Zoovrta. Tamo će biti sigurna. To je jedino što je mogao da joj pruži, mada je znao da bez slobode, usamljena, neće dugo poživeti.
Dok je tovario kavez sa pticom na kola, neumoljiv na Cvrčkove molbe i suze, sa grana drveća na ivici šume čuo se krik pauna, a zatim ceo hor paunica. Ptica iz kaveza odgovori piskom. Paun i osam paunica su se pozdravljali sa svojom sestrom.
— Znači, Cvrčak je spasila paunicu, i sad ona živi u Zoo Vrtu?
Kosjenka se nasmeši i povuče joj prstom po čelu.
— Pametna glavica, hajde da ti pokažem tigrove.
Devojčica ciknu od sreće i pljesnu rukama.
— To ćete ostaviti za neku drugu priliku, a ti mala, dođi ovamo.
Vaspitačica i vozač su stajali nedaleko od klupe, namrgođeni, a njih dve, zapletene u priču, nisu čule njihov dolazak.
Kosjenka se nagnu i poljubi Oliverinu kosu, zamršenu na znojavom čelu. Devojčica nevoljno krenu za vozačem. Vaspitačica se dugo zahvaljivala Kosjenki.
— Siroto dete, ostala je bez cele porodice. Premrli smo da joj se nešto ne desi. Stalno beži — uvek ovde. Idem da zahvalim direktoru što nam javlja svaki put kad se pojavi, i što je svi pazite.
Ode užurbanim korakom a Kosjenka zamače za živu ogradu.
Iz kola koja su kretala, Olivera se okrenu i, kroz ogradu od kovanog gvožđa, pogleda ka travnjaku. Paun se šepurio, okružen sa devet paunica. Baš lepo što je onaj ozbiljni direktor nagovorio vaspitačicu da je pušta svake nedelje da dolazi u Vrt. Možda ponovo sretne i Kosjenku.
Još jedan par očiju posmatrao je paunove. Pre dve godine na poklon dobio je paunicu slomljenog krila. Nikad se nije sasvim oporavila. Jela je jedino iz njegove ruke, iskrenute glave, posmatrajući ga svojim, kao dragulj sjajnim okom. Šest meseci kasnije, u vrtu je osvanulo jato — paun sa osam paunica. Niko ne zna odakle. Nikad se nisu mešali sa ostalim pticama i jedino je usamljena paunica nasla utočiste u njihovom jatu.
Kosjenka je sedela na travi uživajući na suncu.
Ljubav. Ima li većeg čuda? Ljubav toliko jaka da se žrtvuje sloboda.
Kad je Cvrčkov otac odvozio, sa grana su brat i sestre dovikivali: tražićemo te sestrice, gde god te odnesu, naći ćemo te i doći ti.
Vetar se šunjao kroz travu, hladeći joj perje, a dan se smejao balonima koji su leteli iznad Vrta.
Greymalk's lair