Nekad su ih krili od sveta

Svet se promenio i nikad više neće biti isti.
Istina, sve se menja, kovitla, uzdiže, pada, trune i rađa se. Te promene su ponekad malene, nedovoljno vidljive, a ponekad su burne kao revolucija. Ali, kaže narod, svako čuda za tri dana. Dobro, nekad i tri nedelje. Desi se pa se privikneš kao da je oduvek tako bilo. I ja se nekako privikavam na ovo malo mačvansko selo.
Najbliža lokalna prodavnica je prilično dobro snabdevena. Problem je neujednačen kvalitet. Većina artikala je za one sa jeftinijim ulaznicama po ceni za VIP korisnike. Tamo kupujem baš nešto neophodno, blizu je, nekih 200 m od kuće.
Opremljena je kao i većina seoskih prodavnica, nadstrešnica ispred ulaza, sto i klupe za pivopije. Uvek ima dežurnih. Oni što najbolje poznaju aktuelnu politiku, diktiraju cene nadnica, a teško se hvataju za lopatu i motiku da zarade. A ima i jedan koji ne pije pivo.
– Daj mi kolu!
Devojka vadi iz frižidera ’ladnu, ali čiča negoduje.
– Neću tu sa belim zapušačem, to ništa ne valja, ’oćeš da me otruješ! To ništa ne vri, a crno ko nafta. Sam ću da izaberem.
– Nema druge, samo ova! Sve su iste.
– Neću, te sa belim zapušačem su otrovane. Sve mi brada pobelela od njih. Evo dođem pred dućan, sednem na gajbu, popijem kolu, dve, i ne mogu da ustanem. Bolu noge, a ništa mi nije bilo kad sam došao.
Ode čiča dalje, a devojče osta u čudu.