Kapija

Moja kapija se zaključava samo sa unutrašnje strane, i redovno je zaključavam. Ima za to više razloga. Prvi je to što Musa, moj pas kod koga je sve na lepotu otišlo, otvara vrata i izlazi na ulicu kad mu se prohte. Drugi je, ništa manje značajan, ja sam nedruštvena osoba. Nisam baš voljna da svako uđe kako mu se hoće, a u Mačvi je to standard. Samo ti banu u kuću, i ne kucaju, sa rečima: bio sam u prodavnici pa ‘ajd da skrenem da vidim šta radiš.
I kućna vrata zaključavam, ja koja sam odrasla u stanu a moj tata nije nikad zaključavao vrata.
Elem, ima ovde jedan komšija koji tako voli da “skrene”, na kafu ili po kafu. Ja sedim za kompjuterom ispred prozora i radim. Roletna je skoro spuštena ali vidim prostor ispred kuće. Eno ga komšija šetka od kapije pa do ulice već neko vreme. Samo me brine, ne znam da li sam izvadila ključ. Ako nisam, a on bi baš na kafu, popeće se na kapiju i otključaće. Nekako bih da dopuzim da izvučem ključ, ali on nikako da se skloni, da malo skrene na drugu stranu.