Deda – Ljubomir Damnjanović

Deda
Dobro sam proverio kako je vezan. Nisam želeo da se usput odveže. U kolima sam ostavio sekiru i ostali alat. Deda se neko vreme opirao. Valjao se po livadi, a onda primirio. Pogledao me je. Iako je noć bez mesečine dobro sam osetio njegov pogled.
— Pa zar tako sa dedom?
— Nego kako?
— Pa porodica smo…
— E, pa baš zato. Dosta si nas brukao po selu. Ljudi već govorkaju. Kažu, sigurno je to neko od Sarića. I u pravu su.
Pljunuo sam u šake i krenuo da ga teglim do kola. Pazio sam da me niko ne primeti. Što dalje od kuće udove Rajkove gde se deda noćas namerio.
— Šta mogu kad smo takav rod — oglasi se deda iz mraka pomirljivo.
Opustio se. Izgleda da je odustao od toga da se na silu oslobodi. Pokušava da me ubedi.
— Neću se opirati, sine. Rod smo. Šta god da uradiš, dobro je. Ali, razmisli…
— Ja sam razmislio. A i ti si imao vremena za razmišljanje, pa si ipak krenuo da obilaziš seoske udovice.
— I zato ćeš me sekirom po glavi?
— Mora se.
— Kažu naši mora samo da se umre. A ni to nije baš tako.
Nasmejao se. Dosta je živahan za onoga ko će ubrzo da ostane bez glave. Nisam hteo da uzbunim selo pa sam parkirao kola u šumi, i sada sam kleo sve živo i mrtvo zbog toga. Težak je deda. Najela se mrcina i opustila. Neće da ustane i da hoda k’o svako ispravno čeljade, no me pušta da ga teglim po travi, i još mi zanoveta.
— Treba more da se ponosiš.
Stao sam. Borio se za dah.
— Nije valjda?
— Pa, svi preci su ti bili strah i trepet. Takvih hajduka i švalera nije bilo ni do Rzave. I ti bi sada da me skratiš za glavu zato što sam malo brljavio oko seoskih raspuštenica i udovica.
— Malo?
— Kol’ko se mora. Tek da se životari.
— Životari?
— De, ne vataj me za svaku reč. Navika. Eto šta ti je to. Omili ti se. Prvo ti je teško, muka ti je, a onda shvatiš kako je to slasno.
Pogledao sam ka šumici gde su skrivena kola. Ima ja još da ga teglim i teglim.
— Deda?
— A?
— A da ustaneš? Pa da lepo hodaš k’o čovek?
— Da nećeš i sekiru da ti pridržavam?
— Ma što si takav?
— Rođeni unuk me spetljao i rešio da pogubi na vjeki vjekove i još me mali gazda pita što sam takav…
— Znači nećeš?
— Jok vala.
— Dobro.
— A šta ćeš kada u’vatiš oca?
— Ne filozofiraj.
— Pa kad nam je to u krvi.
— E pa ima da se izlečite!
— Ma, to nas je još knjaz Miloš blagoslovio.
— Molim?
Gotovo sam ispustio noge za koje sam ga vukao.
— Jeste, bogami. Tako veli pradeda. Povalio on našu Zlatiju i od tada nosimo tu boljku u nama. Mi ti dođemo k’o nacionalno blago.
— Dobro. Odneću tvoju glavu u muzej, pa se tamo skrasi. A kustos će da govori: E, ovo je sve zbog Miloša.
— Sprdaj se ti, sprdaj. A šta bi ovaj naš kraj bio bez nas? Po čemu bi ga ljudi znali i šaputali o njemu? Bili bi samo pustolina o kojoj niko nema pojma. A zbog nas dolazili i akademici, a ti bi sada zbog par ucvalih udova da me kolješ.
— E, hvala ti na reputaciji i glasu.
— Kako reče?
— Šta?
— Ono. Regrutacija?
— Reputacija.
— E to.
— Šta sa tim?
— Ma šta ti to znači?
— Ugled, deda, ugled.
— A tako. Joj.
Glava mu poskoči o kamen koji se našao na putu. Napokon sam ugledao šumarak. Kola su blizu.
— Zbog tebe ne mogu ni da se oženim. Koja god da mi se svidi, neko joj šapne: On je od Onih.
— Zavidni ljudi. A to sigurno mute oni Pilevići. Oduvek su nas mrzeli.
— Bogami su imali i razloga. Desetkovali smo im familiju.
— Pa kad su gadni i nekako crni.
— I zato pravo na njih?
— Bolje oni nego neko drugi.
— A udove i raspuštenice?
— Šta si se bre navrz’o na njih?
— Nekako ste neraskidivo povezani.
— A šta im pa fali? Barem im se nešto desi u životu. Ovako, žive zakopane. A gadno je to. Veruj dedi.
— Verujem deda. Verujem da si ekspert za to pitanje.
— Molim?
— Ne moli. Znam. Stručnjak. Majstor.
— I ti ćeš biti, dete.
— Ne dao Bog.
— Nema On veze sa tim. A i ne mari mnogo.
Najzad kola. Guram ga k’o vreću na zadnja sedišta. Ulazim u kola, neće da krenu. Psujem.
— Šta je sinak? Izdala tehnika? Ni ona neće na rod. A ti baš rešio.
— Deda ne zvocaj.
Mašina zavergla. Izlazim na džombast put, pa pravo ka brdu gde je groblje.
Vozimo se u tišini. Vrlo kratko. Deda se meškolji.
— Sine. Ono za oca…
— Da?
— Ja to ozbiljno.
— Neće valjda i on?
— Naravno. Mora se. Tako ti je to kod nas.
— A ja?
— Pa rod smo. I ti ćeš da baciš oko na udove.
— Ako uspem prvo da se oženim.
— Ne brini se za to. Sarići su uvek znali sa ženama. Mlad si i smotan. No vreme će to da izleči.
— Misliš?
— Naravno. Znam, more.
Stigli smo. Ulazim kolima. Nadam se da nema dečurlije da se junače po groblju u ove pozne sate. Dovozim se maltene do groba. Izvlačim dedu iz kola i bacam na kamenu ploču.
— Ti baš rešio?
Ne odgovaram mu. Vadim sekiru. Kolac. Prilazim mu. Okrećem ga na leđa i gledam ga. Po prvi put ove noći u oči. Stavljam mu kolac na grudi i dižem ušicu sekire.
Ne mogu. Setim se kako se igrao sa mnom dok sam bio mali. Kako me je milovao. Kupovao čokolade „Životinjsko carstvo” koje su se topile pod jezikom. Deda je sklopio oči. Bele mu se samo dva očnjaka koja vire preko usana. Polako otvara jedno oko. Mnogo je vremena proteklo od kako sam podigao sekiru, a ništa se ne dešava. Vidim da se boji da išta kaže, da ne lupi nešto, pa da ipak dobije taj kolac u srce.
— Ne mogu, deda — kažem i sedam pored njega.
— E dete, dete. Znam kako ti je. I ja sam tako hteo da rešim problem sa Stavrakijem.
— I šta si uradio?
— Pustio ga.
— Ne mogu, deda. Mnogo si šarao po selu. Mnogo je udova pomrlo. Svi upiru prstom na moju kuću. Moram da te zaustavim.
— Beograd.
— Ha?
— Pa ako te brukam u selu, onda me vodi za Beograd. Tamo me niko ne zna. Ni za tebe, ni za naše selo, ni za naš rod.
— Deda, ti to mene zezaš?
— A što, sine?
— Samo ti još Beograd fali.
— Ma, tamo neće ni da me primete.
— Što jes’, jes’. Tamo ima toliko akrepa, da jedan više ništa ne znači.
Ustajem i protežem se. Nije daleko zora. Moram ili da ga pustim da se vrati u grob, ili da ga sunce sprži.
— E živote. Što mi dade vampira za dedu?
— To mogu i ja da kažem — dobacuje deda. — Nego, daj kopaj sanduk, pa me tovari za Beograd.
I šta da radim? Pet me znojeva oblilo dok sam iskopao sanduk.
— Stavi malo zemlje. Ove naše, grobljanske. Šta misliš, otkud kod nas toliko priče o rodnoj grudi? Da je nosimo u srcu i svuda kuda hodimo?
Deda deli savete i nervozno pogleduje ka nebu.
Dobro je da su kola velika, pa sanduk može da stane. Odvezujem dedu. Popreko me gleda. Nešto bi da kaže, ali nema vremena.
Vozim se dugo do Beograda. Pala je noć kada sam stigao. Našao sam neku napuštenu staru kuću i smestio dedu u podrum.
— Ništa bolje?
— Da ne bi u hotel?
— Ma, u neku grobnicu. Niko me ne bi ni primetio.
— Deda. Ovde kradu iz grobova.
— Ajde?
— Čitao.
— E, da mi je to videti. To bre, ko ono, samoposluga. Serviranje u krevetu. Ne moraš ni da mrdneš, a hrana sama dođe.
— Deda!
— Ma, dobro. Za početak. Snaći ću se već ja.
— Ne sumnjam u to.
— A hoćeš li da navratiš ponekad?
— Sumnjam, deda. Muka mi je, i od tebe i od familije.
— Ma, ne mislim sada. Nego, znaš…
— Šta?
— Pa kada zakovrneš, pa se povampiriš.
Pljunuo sam i prekrstio sam se.
— Ne vredi ti to. To ti je sudba. To te čeka na kraju. Ako te ne dotuče neko od rodbine.
Nisam znao šta da mu kažem. Na kraju sam rekao najgore gluposti.
— Pazi se, deda, ovo je veliki grad.
— Znam ja da se pazim.
— Vidim to i ja.
— Šta ti pa to znači?
— Pa, kako sam te lako smotao.
— Jer si mi rod. Drugi bi debelo nadrljao. Samo naša krv može da nas veže. Znaj to ako naletiš na neke od naše vrste, a iz druge familije. Beži što dalje možeš. Ne petljaj se se u ono što ti nije rabota.
— Važi deda.
Više nisam imao šta da mu kažem. Pogledao sam u crveno, drago lice, okrenuo se i izašao. Kola su sada lako startovala. Brzo sam se izgubio iz Beograda.