Cvrčci

Slova su joj igrala pred očima. Nikako nije mogla da prati tok priče. Ubacila je knjigu u ranac odustavši od daljeg čitanja.
Put je klimavo žurio pred njima.
Kroz spuštene kapke posmatrala je putokaze koji su bežali iz ugla očiju. Cvrčci su besomučno pištali. Uzaludno je pokušavala da ubije taj uporni zvuk koji je pratio od početka putovanja. Uronivši vrat u polukrug putnog jastučeta posmatrala je ostale putnike. Dve devojke pored nje su dremale naslonivši se jedna na drugu. Crne i plave vlasi su se izmešale. Njuškala je njihov mekani dah mladosti. Bez obzira na brujanje motora, mogla je da oseti svaki pokret tela oko sebe, lagano, ritmičko disanje spavača, fini znoj čoveka ispred i šuškavi pokret češkanja noktiju po svilenoj čarapi žene sa čudnim naglaskom pored njega. Vozač je podrigivao i pričao sam sa sobom.
Sve je bilo podnošljivo osim hora cvrčaka. Nije mogla da odredi da li je to zvuk koji izbija iz njene glave ili iz svakog dela unutrašnjosti kombija. Glava joj se rastezala kao gumena igračka, a oni su uporno cvrčali, cvrčali…
Približavali su se granici dok se noć ušunjala kroz hladna okna. Orgijanje insekata se nastavilo i ona proguta još jednu tabletu protiv glavobolje bogato se ispolivavši vodom iz plastične flaše.
Poslednji put je videla Petra neposredno pre što su ga smestili u bolnicu. Išao je po kući sa metalnom šipkom u ruci i pokušavao da istera demone sakrivene u rebrima radijatora. Ujutru su javili da ga više nema. Delirium tremens. Onaj koji je propovedao apsurd suicida, pobio je sam sebe.
Dve čaše piva od prošle noći u „Bezimenoj rupi“ nisu mogle da imaju takve posledice.
Molitva uvek pomaže. Tako je Jovan pisao u jednom od sto četiri pisma pokušavajući da preobrati agnostika u vernika. Posle četvrtog „Oče naš“ je odustala.
Srce joj je divlje lupalo pod grlom kad je carinik tražio da pogleda prtljag. Notebook koji je nosila sa sobom nije imala nameru da prijavi. Jednostavno je rešila da ga prošvercuje. Njene torbe sa gomilom knjiga, priborom za slikanje, kompjuterom i plišanim igračkama, zauzimale su najviše mesta u prtljažniku. Nije ih ni pogledao. Kad su prošli rampu odahnula je glasno.
Devojka pored se okrenu ka njoj.
„I vama je lakše? Verujte i meni je. Posebno zbog cvrčaka.“
Zbunjeno je pogledala u nasmejano lice devojke.
„Zar ih i ti čuješ?“
„Naravno, pa ja ih nosim u torbici. Kupila sam dvadeset komada. Hranim njima taranutulu.“
Otvorila je torbicu i pokazala kartonsku kutiju iz koje su cvrčci glasno protestvovali zbog nedostatka vazduha.
Susreo im se pogled u potpunom razumevanju i obe prasnuše u smeh olakšanja. Dok su ih ostali putnici gledali sa neodobravanjem one su brisale suze i smejale se, smejale…
Put je nestajao iza njih gurajući ih ka svetlima grada koji je žurio ka njima. Zaspale su naslonjene iznad torbe u kojoj se ljuljuškala kartonska kutija. Sanjale su letnju noć uz brujanje hora cvrčaka.