Atanđu

Akiju, za sve lepo

Probudili su je potmuli udarci bubnja. Osluškivala ih je nekoliko sekundi i shvatila da su to damari koje oseća pod grlom, da tuku dok se bubne opne naprežu do pucanja. Gušila se. Kapci su joj teško padali po očima. Naprezala se da ih podigne. Kao da su se slepili. S mukom ih je raskrilila i kroz trepavice pogledala ka širom otvorenim prozorskim oknima. Naspram bledog neba okačena kandžama na krpastoj zavesi ljuljala se mačka. Mršava, nakostrešene dlake, bez glasa, njihala se kao klatno zureći u njenom pravcu. Džasmin nije mogla da se pomeri. Ležala je raširenih ruku, a oko nje, sa svih strana, dopirali su zvuci grebanja. Pacovi, desetine, stotine, horde pacova strugale su kandžama po parketu dok su se približavale dušeku na kojem je njeno telo, teško i bez snage da se pomeri, ležalo, ka njenim raširenim rukama, opruženim prstima. Strah je legao preko nje isisavajući joj vazduh iz pluća.
“Oh, molim te, pomozi mi, pomozi mi.”
Vapila je u sebi ne mogavši da izusti ni reč jer se Užas uspuzao u njeno grlo dok je pokušavala da viče i stegao joj glasne žice.
“Gabrijele, Gabrijele!”
Dozivala je mislima. Više je osetila nego videla senku koja se nadnela nad nju, i, zatim, spazi golubije plavo krilo kako se spušta i prekriva je. Mekano pero joj pomilova lice i tada sve stade. Bubnjevi u njenoj glavi su zanemeli. Polako otvori oči i vide mesečevo lice kako joj namiguje kroz prozor. Napor da viče išmirglao joj je grlo i Džasmin se odvuče do kuhinje. Hladno pivo je prijalo, ali ne dovoljno da potpuno ispere gorak ukus noćne more.

Časovnik je pokazivao dva sata i trideset minuta.

Provirila je kroz otškrinuta vrata spavaće sobe. Atanđu je spavala umotana u prekrivače. Mesečina je srebrila njene tamno smeže obraze i Džasmin se nasmeši kao i uvek kad bi pogledala u to lice. Spavala je sama što je značilo da se Glorija nije vratila.

“Atanđu!”

Pozvala je. Devojka se u trenu podiže.

“Šta se desilo?”

“Ne znam. Loše sam sanjala, a Glorija se nije još vratila.”

“Kupili su je na celu noc. Ne brini. Proverene mušterije.”

Džasmin je stajala oslonjena na vrata, oklevajući.

“Ajd, uvuci se kod mene.”
I Džasmin se ušuška kod Atanđu uživajući u mirisu njene kože.

Jutro ih je razbudilo lavežom užurbane ulice. Devojke su počinjale dan uz hladan čaj i gotovo ritualno sređivanje kose.

Dugoprsta Atanđu spretno je razdvajala pramenove na koje je dodavala umetke. Džasmin se vrpoljila pokušavajući da smota džoint.

“Mirna budi dok ne završim. Ugušićeš se od tog sranja. Ovo ti je drugi od jutros.”

“Ej, da ti radiš kod probisveta i ti bi se prvo napila, uduvala, pa tek tada krenula na posao. Sve sama socijala. Balave izbeglice i radnici na crno. Gade mi se. A gazda bi i mene da kara.”

“Džasmin, i mi smo balave izbeglice. I radnici na crno.”

“Ja sam završila Akademiju.”

“I ja sam kraljica od Sabe.”

Džasmin je htela još nešto da doda, ali ih prekinu vrisak zvona na vratima. Atanđu, visoka i hitra prva stiže da pridrži Gloriju koja joj se, okrvavljena, polugola, sruči u zagrljaj. Lice joj je bilo otečeno, izgrebano, usne zacepljene. Na desnu nogu nije mogla da stane. Koleno joj je bilo ogromno, a stopalo visilo čudno iskrivljeno. Devojke je uvukoše u stan i položiše na pod. Atanđu je milovala Gorijin obraz šapučući nešto i premlaćena devojka utonu u san.

Džasmin je u šoku posmatrala batinama unakaženo telo svoje drugarice. Milioni ledenih iglica izbijali su joj duž kičme. Nije mogla da govori, nije mogla da se pomeri. Vratila joj se noćna mora, strašnija i okrutnija na javi nego u snu. Treptala je da zaustavi suze koje su joj nekontrolisano vrile iz očiju.

“Ti sad ideš na posao.” Obrati joj se Atanđu.

“Ma koji ti je qrac, ne idem nigde. Vidi šta je sa Glorijom. Ako zovemo policiju, deportovaće je. I nas.”

“Ti sad ideš na posao.”

Ovog puta Atanđu je progovorila nekim oporim glasom.
“A prvo ćeš da svratiš do Zapadne stanice, da nađeš Marcija i daš mu ovo što ću sad da napišem. Nikom ništa ne pričaj i s posla pravo kući.”
Dok je to izgovarala ote iz Džasmininih stisnutih usana tek zapaljen joint i ugasi ga u šaci. Napisala je par reci, tačnije, nacrtala neke kukice, savila pismo i izgurala Džasmin iz kuće.

Atanđu je i inače bila ta koja je imala glavnu reč u neobičnoj zajednici tri devojke, dve afrikanke i jedne belkinje, koje su delile stan, ali sad joj je glas bio mračan i hladan tako da Džasmin pođe bez ikakvog komentara. Nije bila uplašena, bila je užasnuta. Kao navijena lutka uputila se ka stanici metroa mehanički preskačući pseća govna duž ulice.

Na Zapadnoj stanici vrilo je kao u košnici. Putnici i oni koji čekaju, dokoni i džeparoši, nosači kofera i prerušeni policajci, svi su migoljili kao masa crva koja mreška se i razvlači. Džasmin se gurala kroz gužvu sudarajući se sa ljudima, saplićići se o kofere i putne torbe. Majica joj se slepila uz telo, otežala i mokra od znoja. Neko je povuče za ruku. Marcijus je gurao ljude oko sebe i izvlačio je iz uzavrele reke putnika. Dok je on očima preletao preko komada hartije koji mu je pružila, Džasmin je piljila u crveni natpis “Fast Food” iznad njegove glave i bilo joj je muka. Toliko muka da je poželela da se ispovraća po zidovima kioska, ali joj se prazan želudac samo skvrčio i ona pokleknu pod naletom nesvestice.

Marcijus je držao za mišicu jednom rukom, a drugom lagano lupkao po obrazu. Oči su mu izgledale kao duboki, mračni bunari. Mogla je da vidi sitne kapi znoja na njegovom nosu i plemenske oznake na obrazima. Definitivno je bio najružniji čovek kojeg je videla. Znoj mu je bio oštar, ali gipki pokreti i fino izvajani mišići pod tamnom kožom su je uznemiravali. Dok je smeštao u taksi, plativši vozaču unapred, samo je naredio da nikom ništa ne priča.
A kome da priča? Nije imala prijatelje. Nije imala porodicu. Samo dve crne devojke sa kojima je delila stan. Dve devojke koje su joj izgledale ružne i odbojne kad ih je upoznala, a sada su ceo njen svet, sva njena porodica.

Prisetila se tog jutra na Zapadnoj stanici. Sivo, tmurno, vlažno jutro. Smrdelo je na pseća govna i pokvareno mleko. Grlila je svoja ramena uvlačivši ih u tanku jaknu ne bi li bar malo zadržala toplotu. Gazdarica je izbacila zadržavši sve njene stvari. Bila je bez posla, bez para, bez dokumenata. Izbeglica u gradu izbeglica. Stomak joj se toliko zgrčio da više nije bila ni gladna, samo očajna. Nedaleko od nje visoka crnkinja je razgovarala sa momkom koji je bio okrenut leđima. Pogledala je u njenom pravcu i zastala u pola rečenice, a zatim prišla i pogledala je upitno. Tako su se upoznale. Atanđu je povela u stan, a dve nedelje kasnije joj našla posao.

Brod restoran, u kojem je radila na crno, pripadao je dvojici braće. Tako su se oni hvalili, ali, kružila je priča da oni samo rade za nekog Rusa koji ima bar još dve kockarnice i kupleraj. Džasmin je stajala na obali, pušila i pitala se šta njoj sve to treba. Halapljivo je uvlačila dimove, a misli su se vraćale na Atanđu i Gloriju.

“Zašto si ti uopste krenula iz te tvoje Afrike u Evropu? Nemate zimu, sneg, ložite vatru samo kad kuvate, raste vam banana, papaja i kokos nad glavom…”

Atanđu se smejala.

“Nemamo kokos, imamo samo manjoku, m’fungve i makajabu.”

“I ja tebi.”

Džasmin bi stavljala svoju belu koščatu šaku na Atanđino tamno, glatko, rame, upoređivala boje, uživala u kontrastu.

“Imaju i đu-đu.”

Glorija bi dodala sa užasom u glasu, sičušna crnkinja koja je delila stan sa njima.

“Šta je đu-đu?”

“To je vudu. Afrička magija.”

“To je sve sranje, nema magije.”
Džasmin se uvek smejala kad bi Glorija kolutala očima i sa strahopoštovanjem pričala o magiji.

“Ima, ima… Kad odeš u Evropu i ne šalješ kući pare, onda vrač napravi đu-đu i samo se probudiš jedno jutro u svojoj kolibi, i nema više Evrope, opet si kući. A može i da se umre.”

Džasmin zatvori put mislima bacivši ostatak nagorelog filtera urolanog od tankog kartona i zakorači na mostić koji je vodio na brod. U kuhinji je dočeka puna sudopera čaša i ona prionu na posao. Sati su prolazili ispunjeni pranjem sudova koji su pristizali jer je restoran bio poznat i uvek pun gostiju. Nije mogla da otera sliku strave koja joj je bila ispred očiju. Mislila je na Gloriju.

“Glorija, kako si ti došla ovamo? I zašto?”
Glorija bi, ljušteći krompir, na lošem srpskom, koji je naučila u nekom izbegličkom kampu nadomak Beograda, pre nego što je na zeleno prešla granicu ka željenoj Evropi, smireno, uživajući u najobičnijem, svakodnevnom poslu, opisivala običaje svog plemena.

“Ja sam najstarija od dece. Imam mnogo mlađe braće. Moram da zaradim dovoljno da braća mogu da se školuju. Moje selo je siromašno. Ujak i mama su pozajmili pare i poslali me u svet da zaradim pare. A kad se vratim kući neću moći da se udam i ima decu. Zato što radim sa muškarcima. Ali svi u porodici me vole i paziće na mene.”

Džasmin bi se smejala priči koja je išla pola na srpskom, a pola na nekom čudnom engleskom, iskrivljenim rečenicama, pogrešnom naglasku, ali … samo značenje bilo je bolno. Nije joj bilo do smeha. Volela je mršavu devojku zbog čistoće duše jer ni jedan od muškaraca koji je plaćao nije mogao da ima ništa više od njenog tela. Srce i duša su pripadali porodici, a ona je svesno bila žrtva i nije žalila zbog toga. Bar nije pokazivala. A porodica je obožavala kao što se obožava žrtveno jagnje čija će krv da umilostivi bogove i donese blagostanje.

“Kod Atanđu u plemenu je drugi običaj. Ona je iz Ba-Zair. Tamo ima mnogo đu-đu i tamo ne prodaju devojke. Tamo devojke uče da šiju bu-bu i prave suki.”

“Bubu? Suki?”

“Bu-bu je haljina, a suki je kosa, a kod nas kad kažes kosa znači lažeš.”

Svaki razgovor se završavao golicanjem i smehom. Džasmin se u mislima osmehnu Gloriji.


”Pričaš i smeješ se sama sa sobom. Baš si ti neka vesela ptica.”

Gazda je podbočen stajao tek metar od Džasmin. Nije primetila da se ušunjao u kuhinju sve dok nije progovorio.

“Dobro ti ide pranje i ribanje. Gore u kabini čeka te neki pištolj.”
Cerio se pokazujući žute i crne krnjotke zuba. Prešao joj je rukom preko grudi.
“Mogla bi da ga očistis.”

Sa gađenjem se sklonila sa druge strane šanka.

Prsti su mu kao nedopečeni ćevapčići, mali, kratki i masni… Pomislila je.

“Ne prija mi vaš smisao za humor.” Rekla je glasno. “A i isteklo mi je radno vreme.”

Znala je da je nije spasao šef sale koji je ušao da preda pazar. To je samo odložilo raspravu. I ponovno naskakanje. Gazda se držao onoga: ne jebe lep nego uporan. Požurila je kući ne svrativši u park da popuši još jedan joint.

Stanovale su na periferiji u tihom kraju ali im to nije smetalo jer je grad imao dobro organizovanu mrežu metroa, autobusa i tramvaja.

Ulaz je bio u mraku i ona odpipa duž zida do vrata stana. Ušavši primeti da je i u stanu mračno. Atanđu je dočeka na vratima, uze joj tašnu iz ruke, nehajno baci na sofu i uvuče je u sobu.

Glorija je, potpuno naga, ležala na krpenoj ponjavi na sredini sobe. Oko nje su bile upaljene sveće. Desetine upaljenih titravih sveća koje su lomile senke i bacale dovoljno svetlosti da ožive prizor iz mračnih snova. Džasmin je mogla da vidi svaku posekotinu na stomaku devojke. Krv se zgrušala i napravila crne linije na tamnoj puti. Parče otkinute kože je visilo sa butine. Videla je i neprirodno iskrenutu nogu. Usirenu krv na rukama.
Glorija je spavala pod dejstvom opijata. Sa njene desne strane sedeli su Marcijus i neka devojka. Jedan nepoznat mladić i Džasmin sa leve. Svi su bili Afrikanci. Ona jedina bela devojka među njima. Naspram Glorijinih stopala klečala je Atanđu koja je na sebi imala tanko platno vezano oko bedara. I ništa više. Telo joj je bilo oslikano belim i crvenim šarama. Pored nje stajala je korpa pokrivena maramom, a ispred drvena ćasa čiji sadržaj Džasmin nije mogla da razazna. U levoj ruci držala je kratak štap sa snopom perja na vrhu. Mumlala je i mrmorila. Izgovarala je neke reči koje su ličile na kletve i molbe u isto vreme. To je trajalo neko vreme, a zatim je Atanđu počela da peva.
Reči su klokotale kao voda niz kamenje, grgoljile, a potom prelazile u otegnuto zavijanje. Vazduh se zgusnuo u sobi i rađao senke koje su se uvijale pod plamenom sveća.

Zidovi su se udaljili i potamneli, pretvorili u hiljadugodišnja debla, mračni bedem iza kojeg je tišina koja ne propušta ni vapaj ni smeh. Glas se podizao i spuštao, ličio na tuljenje vuka, na reski lavež psa, pretvarao se u režanje, u kevtanje, a zatim ponovo u zavijanje. Pramen tame je postao ogrtač mraka i Džasmin za vratom oseti vreli dah koji se rastegao u obruč povezavši ih u pun krug. Stezala je ruku čoveka do sebe osećajući po telu naizmenično jezu i plamen. Atanđu je uzimala pregršt nečega iz čase i bacala po Gloriji. Svaki put kad bi prah i grumenčići pali po devojčinoj koži pojavile bi se iskrice. Sklonila je maramu sa korpe i izvadila crnu kokošku vezanih nogu sa kapicom navučenom preko glave. Kokoška se bacakala, lomila krila. Atanđu je spustila kokošku pored Glorije i štapom joj prebila noge. Sa dna korpe izvadila je vezenu tkaninu i bacila preko Glorije i kokoške ne prestajući da mrmlja i peva. Glas joj je postao lavež i u trenu kad je zaćutala pogasile su se sveće. Vrelina opali Džasminine obraze, a trenutak kasnije sveće se upališe. Atanđu otkri Gloriju i reče nešto. Marcijus ustade i upali svetlo. Džasmin je gledala u Glorijine noge, potpuno zdrave, bez povreda. Kokoška pokrenu krila jednom, drugi put, a zatim se umiri. Glorija otvori oči i osmehnu se kao dete posle dugog sna.

“Šta se to desilo?” Upita Džasmin.

“Posetio nas je M’bali m’bua – Čovek-Pas,” šapnu Marcijus odnoseći Gloriju u krevet.

Džasmin je i dalje gledala unezvereno.

“Došao je da se zahvali Gloriji. Ona je dete njegove šume,” dodala je nepoznata devojka i pokrila Gloriju.

Kasnije, dok su pili čaj, Džasmin se zagleda u smirene Atanđine oči, pročisti grlo, a zatim ohrabrena pogledom postavi pitanje koje joj se vrzmalo po glavi.

“Šta voli taj tvoj Čovek Pas? Mislim, šta da mu dam ili obećam. Kao, ono, ovo, šta, da se nagodimo, mislim, eto… Ma imam problem sa gazdom pa možda može tu nešto da uradi.”

Atanđu se zagleda u šolju, kao da tu čita tajnu poruku, a zatim, ne podižući pogled, iščupa joint iz Džasmininih usta, ugasi ga u šaci i nasmeja se tako da joj zazvoniše perle na minđušama.

“Znaš, M’bali-m’bua je primio ovu žrtvu sa zahvalnošću, ali još traži da daš otkaz i počneš da radiš baš ono zbog čega si i završila Akademiju, da slikaš. A za prodaju će se on pobrinuti.”

Džasmin se zablenu u svoju šolju u naporu da pronađe da li i tu nešto piše, priseti se vrelog daha za vratom u tami sobe i Glorije Slegnu ramenima i izreče jedinu misao koja se zaiskrila u svesti.

“Pa dobro, ako M’-bali-m’bua tako kaže, pa nek mu bude.