Marinina priča

Trnova Ružica

Bajke su put kroz život.
Uvek postoji cilj, prepreke i nagrada.


Bili su jako bogati. Moja baka kaže da su bili bezobrazno bogati. Imali su jednog sina i koliko god su lako dolazili do para, jedva su i to jedno dete rodili.
Družili su se sa glumcima, pevačima i mnogim poznatim ličnostima, pa su ih sve pozvali na dečakov prvi rođendan, u najpoznatiju kafanu u gradu i okolini. Gosti su došli luksuznim automobilima a neki i helikopterima. Svi su mnogo jeli, pili, pevali i igrali. Pokloni su uglavnom bili u lepo dizajniranim kovertama.
Ali…
U svakoj bajci postoji ali.
Prva odnosno bivša žena oca dečaka slavljenika bila je užasno ljubomorna. A to ne bi bio problem da nije bila luda naučnica. Dojezdila je na svom biciklu, otela dete i nestala u nepoznatom pravcu naočigled preneraženih pijanih gostiju. Policija naravno ništa nije mogla pametno da čuje od očevidaca jer su bili pijani, a i preneraženi.
Prolazile su godine, roditelji dečaka postali su još bogatiji, i svo svoje bogatstvo, pardon, pola svoga bogatstva su davali da se pronađe njihovo dete.
Na drugom kraju planete živela je jedna devojčica sa roditeljima. Ne bogato, ali udobno. Devojčica je bila izuzetno pametna i nadarena. Na tatu i mamu a i više od njih. Baka je doduše govorila da su to njeni geni, ali šta bake znaju. (Osim što svašta znaju).
Guglajući po internetu devojčica je pročitala priču o nestalom detetu. Sabrala je dva i dva i…
izračunala da bi im dobro došao dodatni prihod za sledeće letovanje. Produženo letovanje.
Prvo je istražila sve o bivšoj ženi oca slavljenika. I onda se zamislila. Onda je pronašla sve šta su poručili za slavlje, jer sve to ima na internetu. Zatim je pronašla čime se sve bavi majka otetog dečaka. Ponovo je sabrala dva i dva, utvrdila rezultat i krenula u akciju. Objasnila je roditeljima da moraju da izvade vize za svo troje i da odu za praznike na drugu stranu planete.
Naravno da su pristali. Ne zato što je treptala i upiljila se dovoljno dugo u njih svojim prelepim očima, već im je ukratko objasnila računicu, tj koliko je dva plus dva.
Rečeno – učinjeno.
Tata je podigao kratkoročni brzi kredit, mama zapakovala stvari (u to niko nije smeo da se meša), poslali Telegramom poruku baki da dođe da čuva mačka, i krenuli na put.
Naravno da nije bilo lako preleteti toliki put. Devojčica tvrdi da je u stvari to bila najveća prepreka, morale su ona i mama da drže tatu za ruke sve vreme. A i iza njih je sedeo čovek koji je hrkao kao nosorog. Ali, srećno su sleteli na cilj.
Kad su se odmorili krenuli su u posetu bogatašima kojima su se, naravno, prethodno najavili. I objasnili da mogu da im pronađu dete. Priređen je koktel parti u njihovu čast. I to u njihovom vrtu koji je mama nestalog dečaka negovala uz pomoć pedesetak baštovana. Vrt je bio poznat po tome što je u njemu uzgajano hiljadu vrsta ruža. Vrt su obezbeđivali swatovi.
Devojčica je zagledala svaki grm pažljivo. Iza jednog velikog žbuna ruža bila je klupa. Tu su sedele žena jednog od baštovana i dve devojčice. Naša junakinja stade ispred njih i nasmeja se. Pogleda majku nestalog dečaka i pokaza na jednu od dveojčica.
– Ovo je vaše nestalo dete!
Nastade pometnja među prisutnima. Majka nestalog dečaka se zbunila.
– Sve ima na internetu, reče naša devojčica, rodili ste devojčicu, a ne dečaka. Nije oteto dete već ste vi uplašeni da se to ne desi izmislili otmicu. Dete je sve vreme sa vama. Ova devojčica.
– Kako znaš da je to ona? Upita je jedan od swatova.
– Zato što samo ona od sve dece ima firmiranu garderobu i manikirane nokte.
– A kako si znala da je baš na ovoj klupi pod ovom ružom?
– Ovo je vrsta ruže bez trnja. Ne bi dozvolili da se Ruža ubode na ružu.
– I šta sad?
– Dajte mi naplativ ček ili dokaz o transferu na tatin račun.
I naravno, pošto je nagrada bila javno objavljena, dete pronađeno, novac je prebačen na tatin račun.
Srećno su odleteli kući, podigli novac, platili porez i otišli na zasluženo produženo letovanje.