Omiljeno mesto za meditaciju mi je ispred istočnog prozora sa pogledom na južni. To je večernji predah pre nego što ščepam knjigu ili se udubim u TV program. Sa istočnog prozora imam pogled na Negotin, sa južnog na baštu i deo mladog voćnjaka na blagoj uzbrdici u čijem zagrljaju leže Nesi, Lovčica i odnedavno Ursa.
Sneg kopni, sumrak se pretapa u noć. Ne volim ovaj decembar, dani kratki, mnogo tame, bola, sećanja. U sumornom decembru ispratila sam roditelje, nekoliko dragih ljudi, bila teško bolesna sa kratkim prelaskom „na drugu stranu“, i, ove godine, otišla je Ursa, moja drugarica sa kojom sam provela četiri godine.
Jedino lepo u decembru je današnji datum 24.12. jer je to rođendan mog starijeg deteta, sada već odraslog čoveka.
Šmrckam dok vetar cvili oko kuće. Ovde je vetar čudan i govori hiljadama glasova. Večeras je škripav i cijukav. Leleče. Zavija. Pogledam u tamu južnog prozora, kad tamo se upališe tri plamička. Tri mala svetla u tami!
Kad smo Nesi spustili u hladnu zemlju Nebojša je ostavio upaljenu baterijsku lampu pored venčića poljskog cveća koje je Kata isplela. Ubrzo sam to zamenila solarnim baštenskim lampama. Sledeće godine je pored Nesi spuštena Lovčica. I ona je dobila solarne lampe. Sindja ih je, zanesen razmišljanjima o koječemu, letos pokosio.
Kad smo Ursu predali zemlji, postavila sam tri nove solarne lampe (koja sam isprobala, radile su), ali lampe nisu svetlele kad sam ih pobola u zemlju. Ni tu, ni sledeću noć, ni sledeću. Onda je pao sneg.
I sada pred noć, ponedeljak, ovog posebnog datuma, zasvetleše tri lampe, tri mala svetla u tami. Malo utehe u zimskim noćima.
Ne verujem ni u Raj, ni u Pakao. Ni u život posle života, ni posle smrti. Ovi dani koje smo dobili da krckamo ili proživimo su sve što imamo i ja sam srećna što sam imala divnu drugaricu i mnogo ljubavi u protekle četiri godine. Plačem, naravno, jer tu jamu gde je bila ljubav, moram da napunim suzama da bih zasadila sećanja. Sećanja da sam bila voljena.
Badnjevo, 24.12.2018.