Čips, čips!

Cede se kišni oktobarski dani. Pokušavam da vidim obrise Cera ali samo pramenovi izmaglice varaju oko.
Svi se zavukli u kuće. Jedina razonoda je da neko skrene. Ne s uma već da navrati na kafu. Da skrene s puta pa da se probistri stanje na njivi, cena tovnih svinja a i ostale interesantne teme iz seoskog života. Ovde se tako kaže: skrenuh da te vidim.
Zatekoh se tako na kafi i čašici razgovora. Nije da sam onako usput skrenula, već sam došla s namerom da kupim paprike za zimnicu. Ovde proizvode lepe, mesnate, crvene paprike.
Poče razgovor. Suzdržavam se da ne pametujem, a onaj repati koji drema na levom ramenu, čačka i ne da mira. Čim je čuo reč “čip” u istoj rečenici sa “vakcina” počeo je da mi gura prst u uvo, da duva za vrat.
Ljudi, šta vam je, kakvo čipovanje. Idite da se vakcinišete.
Domaćin klima glavom, vakcinisan, a ovaj što je skrenuo nekim poslom odskoči sa stolice.
Ma znate šta rade? Kroz onu iglicu kao daju vakcinu, a ono neka tečnost, pa se zgusne, pa napravi čips.
Ajde!
Pa čips se uglavnom pravi od krompira.
Gledaju me kao da sam prosta, da prostiš.
Čips, čips, to se napravi a Gejts onda prati gde ideš.
Znaš li ti ko je Bil Gejts?
Gleda me čovek. Gledam ja njega. Domaćin zinuo da kaže.
Ti da ćutiš. Njega sam pitala.
Naljuti se skrenuti. Dok je odlazio čuh nešto o pametnoj iz Beograda koja se doselila, sve ona zna, a i još koješta.
Ne kupih papriku. Strateški sam se povukla u svoj lair.
Čekam da se skloni izmaglica dok lovim obrise Cera. Samo da sine sunce i razgrne mrak.