Tuga

Cede se polako poslednji dani leta, godišnjeg doba koje najbrže prođe. Sanjaću duge sunčane dane dok ih oplakuju teške jesenje kiše. Čeznuću za vrelim noćima dok zima grebe po prozoru. Tek s proleća ću uzdrhtalo čekati mirise leta i poj zrikavaca. Kad priroda zamire, i ja sa njom, čini mi se da ni proleće neću dočekati. Znam da je to samo tuga za nečim što je nepovratno otišlo, ali imam posle ovih maratonskih krugova oko Sunca pravo da budem i pomalo tužna.