Brčkaju se noge vrba dok Sava češe i golica obale, voda neusporivo teče, valja se i tiho brboće. Ponekad, leti, mirna površina zavarava oko ali je uglavnom namreškana talasima koji preskaču jedni druge i hrle ka velikoj tamnoj masi Dunava.
Sa Savom za leđima a Cerom ispred očiju svako svanuće me razapinje beskrajom šavova za Univerzum kojem pripadam.
Osama je put kojim idem. Razumevanje ljudskih činjenja često mi je neshvatljivo a malo je ljudi koje susrećem da nam pogled ide u istom pravcu. Od neusaglašenosti do sukoba, razmak je kratak. Samoća me štiti, ne potpuno, ali dovoljno da neozleđena krčim stazu u završnim krugovima, da se povučem ukoliko mi se učini da sam ugrožena.
Teško je sačuvati privatnost u selu. Selo je živ organizam koji pulsira u ritmu trenutnih preokupacija. Pridošlica je pod budnim nadzorom. Ne može da promakne ništa, pa ni ono što se dešava unutar ograde, često i unutar zidova. Ovde svi znaju svoje i tuđe poreklo do nekoliko generacija unazad, posebno za porodice čiji su koreni duboko.
Možda će, ukoliko opstane ovaj dnevnik, neko pročitati sa interesovanjem beleške koje u povremenom stanju nesanjarenja urezujem u nestvarni prostor mreža povezanih ljudskom radoznalošću. A možda će i nestati kao mehur od sapunice ako se Sunce naljuti. Kako god, ja ću udovoljiti onom početnom porivu čovečnosti da se iskaže, prikaže i dokaže makar kroz priče o jednom životu koji je kao bajka, u svim segmentima, koja još traje i nadam se da će i završetak biti bajkovit. Za sada sam u nizu poduhvata i zadataka koji iziskuju miran um i snažno telo, a ja nemam više ni jedno ni drugo u tom obliku.
A voda i dalje guli obale i oblikuje ih, nasumično i neplanski, dok se senka udaljene planine povremeno zaplavi kad se Sunce naljuti i razdere oblake ovde gde je izmaglica kulisa a vetar u granama na obali hor koji prati veliku predstavu o životu na selu.
Greymalk's lair